Baka ga je odgajala do dvanaeste godine, a onda je otišao: Šest godina kasnije pojavio se na vratima sa koferom

Izmišljena priča.

Kada je otvorila vrata, baka Milica najpre je pogledala nepoznatog visokog mladića, pa kofer pored njegovih nogu. Tek kada se osmehnuo, prepoznala je izraz lica koji je pamtila iz detinjstva. „Bako, mogu li da uđem? Ovog puta bih ostao.“

Spustila je ruku sa kvake, ali se nije pomerila. Nekoliko trenutaka samo ga je gledala.

„Nikola?“

Mladić je klimnuo glavom.

Zagrlila ga je toliko naglo da je kofer ostao prevrnut na pragu.

Kuća u kojoj je naučio prve reči

Nikola je odrastao kod bake od najranijeg detinjstva. Njegova majka otišla je da radi u drugom gradu, a otac nije učestvovao u njegovom životu. Ono što je trebalo da bude privremeni boravak kod Milice pretvorilo se u dvanaest godina zajedničke svakodnevice.

Ona je znala kada mu treba nova obuća, koja ga lekcija muči i zbog čega izbegava da priča o nekom školskom danu.

Ustajala je pre njega, spremala doručak i proveravala da li je poneo ključ. Kada bi se razboleo, dovlačila je fotelju pored kreveta. Na roditeljske sastanke odlazila je sa malom sveskom u kojoj je zapisivala šta treba da kupi ili potpiše.

Nije uvek umela da mu objasni zašto roditelji nisu tu. Trudila se da pred njim ne govori sa gorčinom.

„Možeš da ih voliš i da budeš ljut“, rekla mu je jednom, kada je majka otkazala obećanu posetu. „Ne moraš sada sve da razumeš.“

Odlazak za koji nisu bili spremni

Kada je napunio dvanaest godina, majka je saopštila da je uredila život i da želi da sin dođe kod nje.

Usledili su razgovori odraslih, dogovori o preseljenju i pripreme za novu školu. Nikola je slušao kako govore o njegovoj budućnosti, ali se najviše brinuo ko će ostati sa bakom.

Milica mu je pomogla da spakuje stvari.

U bočni džep ranca stavila je mali porodični album. Rekla mu je da ne mora da ponese sve igračke i da njegova soba ostaje tu.

Na dan odlaska proverila je da li je obukao dovoljno toplu jaknu, iako napolju nije bilo hladno.

Dok je automobil izlazio iz ulice, podigao je ruku uz prozor. Milica je ostala kod kapije sve dok više nije mogla da ga vidi.

Te večeri skuvala je ručak za dvoje.

Drugi tanjir vratila je u ormar.

Pozivi koji su postajali sve ređi

U početku su razgovarali često. Nikola joj je opisivao novu školu, sobu i put kojim ide do autobuske stanice.

Onda su se pozivi proredili.

Promenili su se brojevi telefona, rasporedi i porodične okolnosti. Planirane posete odlagane su zbog novca, obaveza ili svađa odraslih u koje dečak nije umeo da se umeša.

Ponekad bi razgovarali kratko, uz druge ljude u prostoriji. Milica bi ga pitala kako je u školi, a on odgovorio da je sve dobro.

Oboje su prećutkivali koliko im nedostaju obične stvari: zajednički doručak, odlazak na pijacu, razgovor posle nastave.

Milica je povremeno dobijala fotografije. Čuvala ih je pored televizora i menjala ramove kako je Nikola rastao.

Njegovu sobu redovno je provetravala. Posteljinu je prala, knjige brisala od prašine, ali je stari školski raspored ostavila iznad stola.

Odluku nije doneo preko noći

Nikola je pred osamnaesti rođendan počeo ozbiljno da razmišlja gde želi da nastavi školovanje i kako da organizuje naredne godine.

Kod majke je imao život koji nije želeo da izbriše. Ipak, nedostajala mu je baka, a između njih je ostalo previše odloženih razgovora.

Pronašao je mogućnost nastavka školovanja u njenom kraju. Raspitao se za povremeni posao i razgovarao sa majkom.

Bila je povređena njegovom odlukom.

„Znači, kod mene ti ništa nije valjalo?“

„Ne govorim to“, odgovorio je. „Želim da budem i sa njom. Predugo nisam.“

Nije želeo da njegov odlazak postane kazna za majku. Obećao je da će se javljati i da će dolaziti, ali ovog puta nije povukao odluku čim je razgovor postao težak.

Baki nije najavio tačan dan. Plašio se da će, ako još jednom odloži put, ponovo pronaći razlog da ostane.

Soba je bila ista, ali on više nije bio dečak

Kada su konačno ušli u kuću, Milica ga je odvela do sobe.

Nikola je zastao na vratima. Na polici je stajao model aviona kojem je nedostajalo jedno krilo. Pored kreveta bila je knjiga koju su nekada čitali naglas.

Seo je na stolicu za radnim stolom i nasmejao se kada je shvatio da mu je preniska.

Milica je stajala iza njega.

„Mislila sam da ti možda ništa od ovoga više neće trebati.“

„Neke stvari neće“, rekao je. „Ali drago mi je što si ih sačuvala.“

Otvorio je kofer i počeo da raspoređuje odeću.

Tek tada ga je pitala:

„Stvarno ostaješ?“

Okrenuo se prema njoj.

„Ako ti odgovara. Hoću da razgovaramo kako ćemo.“

Ponovno upoznavanje za kuhinjskim stolom

Prvih dana Milica je pokušavala da uradi sve umesto njega. Spremala mu je užinu, proveravala da li je poneo jaknu i ustajala čim bi čula da se vraća.

Nikola ju je jednog jutra zatekao kako nosi tešku kesu iz prodavnice.

Uzeo joj je iz ruke.

„Sad mogu i ja nešto.“

Morali su ponovo da se upoznaju. On više nije voleo ista jela, slušao je muziku koju ona nije poznavala i ponekad mu je trebalo da bude sam. Milica se brže umarala i nije uvek želela da prizna da joj treba pomoć.

Dogovorili su kućne obaveze, troškove i vreme za učenje. Nikola je majci redovno slao poruke, a Milica se trudila da njegove razgovore sa njom ne pretvara u ispitivanje.

Nisu svako veče pričali o prošlosti. Nekada bi zajedno gledali film, a nekada sedeli u istoj sobi, svako sa svojim poslom.

Ključ koji je ponovo imao svoje mesto

Jednog jutra Nikola je krenuo na nastavu i zastao u hodniku.

„Bako, gde mi je ključ?“

Milica je pokazala malu kukicu pored vrata.

„Tamo gde je uvek bio.“

Uzeo ga je, poljubio je u obraz i izašao.

Posle nekoliko koraka vratio se do otvorene kapije.

„Dolazim oko četiri. Nemoj da me čekaš za ručak ako ogladniš.“

Milica je klimnula i zatvorila vrata.

Ovog puta nije ostala iza zavese da gleda niz ulicu. Otišla je u kuhinju, stavila vodu za kafu i izvadila iz zamrzivača dovoljno hrane za dvoje.