Vratila sam se ranije da uhvatim muža u prevari – iz gostinske sobe izašli su ljudi koje nikako nisam očekivala
Danima sam bila ubeđena da muž nešto krije. Kada sam tog popodneva tiho ušla u kuću i začula zvuke iz gostinske sobe, pomislila sam da sam konačno dobila potvrdu. Otvorila sam vrata spremna za najveću svađu u životu, a nekoliko sekundi kasnije poželela da nestanem kroz parket.
Humoristična priča, književno preuređena sa dopisanim završetkom.
Sve je počelo sitnicama kojima sam, izgleda, dala mnogo više značaja nego što je trebalo.
Muž je nekoliko puta izlazio dok sam bila na poslu. Kada bih ga pozvala, javio bi se tek posle nekoliko minuta. Govorio je da je sa društvom, da piju kafu i da će uskoro kući.
Meni je svako njegovo objašnjenje zvučalo sve sumnjivije.
Umesto da mu otvoreno kažem šta me muči, počela sam da sastavljam čitavu priču u glavi. Ko dolazi, kada dolazi, zašto se ne javlja odmah. Do tog dana već sam sebe gotovo ubedila da znam odgovor.
Na poslu nisam mogla da se usredsredim ni na najjednostavniji zadatak. Na kraju sam zamolila šefa da me pusti ranije.
„Imam nešto hitno kod kuće“, rekla sam.
Da sam znala koliko će taj odlazak biti neprijatan, ostala bih i u drugoj smeni.
Pred kućom nisam videla muževljev automobil. Na trenutak sam pomislila da sam preterala, ali sam ipak otključala vrata što tiše.
Spustila sam torbu u hodnik i zastala.
Iz gostinske sobe čulo se prigušeno pomeranje kreveta, a zatim uzdah.
U stomaku mi se sve okrenulo.
Nisam primetila ni tuđe cipele, ni kaput na vešalici, ni kesu sa voćem na kuhinjskom stolu. Prošla sam pravo prema vratima, sa jednom jedinom mišlju.
Da ga uhvatim.
Otvorila sam naglo i počela da vičem pre nego što sam pošteno pogledala ko je u sobi.
Izgovorila sam muževljevo ime, nekoliko rečenica koje ovde ne bih ponovila i zakoračila prema krevetu. Onda se iznad pokrivača pojavila glava mog oca.
„Dete, šta ti je?!“
Stala sam kao ukopana.
Pored njega je sedela moja majka, povlačeći pokrivač do brade, dok me je gledala izrazom koji nikada ranije nisam videla.
Nekoliko sekundi niko nije progovorio.
Mislim da se čuo samo moj pokušaj da udahnem.
„Ja sam mislila…“ počela sam.
„Vidimo šta si mislila“, odgovorila je majka.
Okrenula sam se toliko brzo da sam ramenom udarila u dovratak. Zatvorila sam vrata, otišla u kuhinju i sela pred onu kesu sa voćem koju ranije nisam ni pogledala.
Na vrhu su bile jabuke iz njihovog dvorišta.
Naravno.
Roditelji su došli nenajavljeno da nas obiđu i donesu nekoliko stvari. Pošto nikoga nije bilo kod kuće, poslužili su se rezervnim ključem koji smo držali ispod saksije. To mesto su znali godinama.
Odlučili su da nas sačekaju.
Ostatak objašnjenja zamolila sam ih da preskoče.
Kada su izašli iz sobe, otac je počeo da namešta sat na ruci kao da je upravo završio sasvim običan popodnevni odmor. Majka je otišla do sudopere i pustila vodu.
Ja sam i dalje sedela.
„Jeste li za kafu?“ upitala sam, jer mi ništa drugo nije palo na pamet.
„Može“, rekao je otac.
Majka ga je pogledala.
„Mislim da bi trebalo da krenemo.“
U tom trenutku čuo se ključ u ulaznim vratima.
Muž je ušao raspoložen, noseći hleb i pitajući otkud moji tu usred radnog dana. Pogledao je mene, pa njih, pa ponovo mene.
„Šta se dogodilo?“
„Ništa“, odgovorile smo majka i ja gotovo istovremeno.
Otac je pokušao da ostane ozbiljan, ali mu je lice već počelo da se menja.
„Tvoja žena nas je malo iznenadila.“
Muž je spustio hleb.
Za manje od minuta saznao je dovoljno da počne da se smeje. Prvo se okrenuo prema zidu, verovatno pokušavajući da bude pristojan. Onda je seo na stolicu, obrisao oči i zatražio da mu ponovim šta sam viknula kada sam otvorila vrata.
Odbila sam.
Otac se pridružio smehu. Majka je obukla kaput.
„Dobro. Mi sada stvarno idemo.“
Ispratila sam ih do vrata, izbegavajući bilo kakav pogled prema gostinskoj sobi.
Pred kapijom mi je majka tiho rekla da ćemo se čuti sutra.
„Možda prekosutra“, zamolila sam.
Kada sam se vratila u kuhinju, muž je još sedeo za stolom i pokušavao da dođe do daha.
Kasnije, kada se konačno smirio, priznala sam mu zbog čega sam došla ranije. Saslušao me je, ovog puta ozbiljno. Razgovarali smo o tome koliko sam dugo ćutala i koliko sam toga zaključila bez pitanja.
Izvinila sam mu se.
Prihvatio je izvinjenje, a zatim pitao da li sme da pozove roditelje na nedeljni ručak ili prvo treba da rezervišu gostinsku sobu.
Gađala sam ga kuhinjskom krpom.
Te večeri sklonili smo ključ ispod saksije. Roditeljima sam poslala poruku da nam ubuduće obavezno najave dolazak.
Majka je odgovorila kratko.
„I ti.“
Muž je ponovo počeo da se smeje.
