Pronašli su je tri godine nakon nestanka, ali je odbila da izađe iz pećine – ocu je zatim stigla fotografija sa sutrašnjim datumom

Kada je svetlost lampe prešla preko njenog lica, istraživači su prepoznali devojku sa starih plakata. Lajan Mahmud sedela je u podzemnoj prostoriji, u istoj jakni koju je nosila na dan nestanka. Jedan od njih pružio joj je ruku. Ona ga je uhvatila za zglob i pogledala prema prolazu iza sebe.

„Nemojte da me izvodite. Još nije vreme.“

Izmišljena misteriozna priča sa dopisanim raspletom.

Lajan je imala devetnaest godina kada je krenula u planine kod Santa Kataline. Studirala je biologiju i želela je da fotografiše biljke za istraživački rad. Ocu je ostavila poruku sa nazivom staze i obećala da će se vratiti pre zalaska sunca.

Kada se nije pojavila, pozvao ju je nekoliko puta. Telefon je bio nedostupan.

Do jutra su stazom već prolazili spasioci. Pregledali su padine, korito potoka i napuštene objekte. Sigurnosna kamera kod parkinga zabeležila je Lajan kako namešta ranac i kreće prema šumi. Posle toga nije pronađen pouzdan trag.

Pored potoka otkrivena je mala drvena sova. Jedno krilo bilo joj je okrnjeno. Niko iz porodice nije prepoznao predmet, pa je fotografisan i sačuvan među stvarima prikupljenim tokom potrage.

Lajanin otac Samir nosio je tu fotografiju u novčaniku naredne tri godine.

Povremeno bi je pokazao planinarima i ljudima koji su živeli blizu staze. Većina je odmahivala glavom. Jedan stariji meštanin pogledao ju je nešto duže.

Rekao je da su slične figure nekada stajale na ulazu u stare podzemne prolaze. Nije umeo da objasni ko ih je postavljao.

Tri godine kasnije, trojica istraživača pronašla su bočni otvor u pećini iznad potoka. Iza uskog prolaza nalazila se prostorija sa ravnim kamenim podom.

Tamo je sedela Lajan.

Odgovarala je tiho i sporo, kao da joj smeta svaki glasniji zvuk. Pitala ih je koji je datum. Kada su joj rekli, pogledala je svoj sat, iako su njegove kazaljke stajale.

Jedan istraživač saopštio joj je da je porodica traži već tri godine.

„Ovde je prošlo šest noći“, odgovorila je.

Pokušali su da je podignu. Tada se iz dubine začulo struganje, pa nekoliko koraka.

U prolazu se pojavio visok čovek. Lice mu je ostalo izvan svetlosti, ali je u ispruženoj ruci držao drvenu sovu.

Lajan je naglo ustala.

„Spustite lampe.“

Pre nego što su je poslušali, svetla su zatreperila i ugasila se. Jedan od muškaraca ispustio je fotoaparat. U mraku su čuli devojčin glas kako ih usmerava prema ulazu.

Trojica su uspela da izađu držeći se za ramena. Lajan nije bila sa njima.

Spasioci su se vratili narednog jutra. Pronašli su fotoaparat, ali je prostorija bila prazna. Prolaz iz kojeg je došla figura završavao se stenovitim zidom.

Na poslednjoj fotografiji videla se Lajan. Iza nje stajalo je nekoliko ljudi u odeći iz različitih vremena. Jedan je nosio rudarsku kacigu. Drugi je preko ramena imao staru platnenu torbu.

Samir je dugo posmatrao uvećanu sliku. Devojku je prepoznao odmah. Zatim je primetio njenu levu ruku.

Prstima je pokazivala prema podu.

Nekoliko nedelja kasnije ispred vrata je pronašao kovertu. U njoj je bila fotografija Lajan pored kamenog prolaza.

Na poleđini je pisalo da joj je žao što se nije vratila pre mraka.

Ispod toga nalazila se druga rečenica.

„Tata, ako dođeš, sačekaj da sova izgubi senku.“

Datum ispod poruke bio je sutrašnji.

Samir je fotografiju odneo čoveku koji je poznavao stare planinske karte. Zajedno su pregledali obrise stena u pozadini i pronašli zapis o prolazu koji je nekada služio radnicima obližnjeg rudnika.

Na margini požutele karte neko je nacrtao sovu. Pored nje bila je kratka beleška o svetlosti koja pred svitanje pada kroz pukotinu u steni.

Te noći Samir je otišao prema planini. Telefon i kopije fotografija ostavio je na stolu, uz poruku gde ga treba tražiti ako se ne vrati.

U pećinu je stigao pred jutro.

Pronašao je praznu prostoriju, a na njenom ulazu drvenu sovu. Jedno krilo bilo je okrnjeno.

Svetlost sa površine polako se spuštala kroz usku pukotinu. Senka figurice pružala se preko poda, tačno prema mestu koje je Lajan pokazivala na fotografiji.

Samir je seo i čekao.

Kada je svetlost stigla iznad sove, njena senka se skratila i nestala. Iz stene se začuo dubok zvuk, a pred njim se otvorio prolaz.

Lajan je stajala sa druge strane.

Potrčala je prema ocu, ali se zaustavila pre praga.

„Jesi li poneo sovu?“

Podigao ju je sa poda. Devojka je zatvorila oči i prvi put zaplakala.

Objasnila mu je da ju je na dan nestanka pronašla kraj potoka i ponela u pećinu. Kada je prošla kroz uski otvor, iza nje se sve promenilo. Put kojim je došla više nije vodio napolje.

Čovek koji je uplašio istraživače pokazao joj je kako da se vrati. Međutim, figurica je tokom potrage završila izvan pećine, a bez nje otvor nije mogla da pronađe.

Svaki pokušaj da pređe prag u pogrešnom trenutku vraćao ju je dublje u podzemlje.

Samir joj je pružio ruku. Ovog puta prihvatila ju je.

Iza nje su se pojavili ostali ljudi sa fotografije. Čovek sa rudarskom kacigom skinuo ju je i kratko klimnuo Samiru. Zatim je pokazao prema izlazu.

Otac i ćerka prošli su kroz otvor zajedno.

Kada su izašli iz pećine, sunce se već podiglo. Samirov automobil nije bio na mestu gde ga je ostavio. Umesto njega zatekli su vozilo spasilačke službe i dvojicu ljudi koji su proveravali stazu.

Od njegovog odlaska prošla su četiri dana.

Lajan se u bolnici teško odvajala od oca. On je sedeo kraj kreveta i iznova joj pričao o stvarima koje su se promenile kod kuće. Komšinica se preselila. Njena prijateljica završila je fakultet. Na mestu male prodavnice otvorena je pekara.

Devojka ga je slušala, pokušavajući da tri izgubljene godine složi u nešto što može da razume.

Drvena sova ostala je kod istražitelja, zajedno sa fotografijama i predmetima iz prvobitne potrage. Na kasnijem obilasku pećine nije pronađen otvor kroz koji su Samir i Lajan izašli.

Mesec dana posle povratka stigla je nova koverta.

Na fotografiji je bila prazna podzemna prostorija. U njenom dnu ležala je rudarska kaciga.

Lajan je okrenula sliku. Na poleđini je, nepoznatim rukopisom, bila napisana samo jedna rečenica.

„Sada smo i mi krenuli kući.“

Ovog puta datum je bio jučerašnji.