Slomila je nogu, a muž joj je rekao da nema vremena voziti djecu u školu – onda su njihove kćerke otkrile istinu
„Dolazi li tvoja mama sutra?“, upitao je Harold dok sam sjedila dopola na stepenicama, sa štakom zaglavljenom pod pazuhom i Nickinim kaputom u krilu.
Pogledala sam ga.
Držao je kafu, dok sam ja pokušavala jednom rukom povući rajsferšlus i istovremeno namjestiti rukav sedmogodišnje Nicki preko gipsa na svojoj lijevoj nozi.
„Ne. Moja majka neće voziti sat vremena do ovdje, voditi djevojčice u školu, voziti sat vremena nazad kući, pa sve to ponovo sutra.“
Harold je pogledao na sat.
„A Linda iz komšiluka?“
„Linda ima posao.“
„Imam i ja.“
Prestala sam da se borim s rajsferšlusom.
„Harolde, to su tvoja djeca.“
„Znam.“
„Onda ih odvezi.“
„Škola je na drugom kraju grada.“
„Onda kreni ranije. Ili radi od kuće s vremena na vrijeme pa ih odvezi.“
Gutnuo je kafu.
„Scarlett, to nije praktično.“
Nicki je pogledala čas mene, čas njega.
„Tatina noga isto nije praktična, mama.“
Iz kuhinje je povikala Sasha:
„Nicki mi je uzela plavi marker!“
„Nisam!“
„Bukvalno ti je u ruci!“
Harold je zgrabio svoju torbu.
„Vidiš? Jutra su čist haos.“
Zatim je izašao.
Sve je palo na mene
Tri sedmice ranije okliznula sam se na mokrim pločicama ispred samoposluge i teško slomila nogu. Bila je potrebna operacija i gips, a doktor mi je strogo zabranio da vozim.
Prije toga sam se ja brinula o doručku, užini, obući, opravdanjima i prevozu u školu za devetogodišnju Sashu i sedmogodišnju Nicki.
Harold to nikada nije zvanično nazvao mojom obavezom.
Jednostavno bi postao zauzet tačno u pravom trenutku, sve dok ono što je trebalo uraditi ne bi na kraju palo na mene.
Moja majka je dolazila kolima dva puta, komšinica Linda pomogla nam je tri jutra, a jednom sam čak platila taksi.
Sve dok je drugi roditelj u ovoj kući odbijao da odveze vlastitu djecu.
Svaki put kada bih pitala Harolda, odgovor je bio isti:
„Ne smijem da zakasnim na posao.“
Ako bih insistirala, samo bi ponovio:
„Scarlett, ne smijem da zakasnim na posao.“
A onda je došao dan mog pregleda u bolnici.
Uzela sam taksi jer se Linda već ponudila da odveze djevojčice.
Ljekar je pregledao nogu, rekao da lijepo zarasta i upozorio me da ne pretjerujem s kretanjem.
Obećala sam da neću.
Zatim sam na štakama izašla ispred bolnice.
Tada sam ugledala Haroldov automobil.
Na trenutak sam pomislila da se nešto dogodilo. Možda je došao po mene.
Onda sam shvatila da njegov automobil nije bio parkiran kod bolnice.
Bio je preko puta, ispred jedne stambene zgrade.
Iz ulaza je izašla žena.
Adele.
Upoznala sam je na božićnoj proslavi Haroldove firme. Bila je mlada, lijepa, s dugom tamnom kosom i uvijek besprijekorno sređena.
Harold je izašao iz automobila, obišao ga i otvorio joj suvozačeva vrata.
Ona se nasmiješila.
Zatim je sjeo za volan i odvezao je prema svojoj firmi.
Stajala sam na štakama i gledala kako zadnja svjetla nestaju.
Očigledno vožnja okolnim putem nije bila problem.
Problem je bio suvozač.
„Adele je ušla u tvoj auto“
Deset mučnih minuta dopuštala sam sebi da zamišljam najgore.
Onda sam se sjetila da je Adele na božićnoj proslavi s toplinom pričala o svom dečku.
To ništa nije dokazivalo.
Ali jedna stvar bila je neosporna:
Harold je imao vremena.
Te večeri sačekala sam da djevojčice odu na sprat.
„Vidjela sam te jutros.“
Harold je otvarao frižider.
„Kod bolnice?“
„Blizu nje.“
Ruka mu se zaledila na flaši mlijeka.
„Adele je ušla u tvoj automobil“, rekla sam.
Olakšanje na njegovom licu bilo je toliko vidljivo da mi je gotovo bilo smiješno.
„A, to.“
„Da. To.“
„Pokvario joj se automobil.“
„I?“
„Ja je prevozim.“
Namjestila sam štake uz radnu površinu.
„Rekao si mi da ne možeš da vodiš Sashu i Nicki u školu jer ćeš zakasniti.“
„I hoću.“
„Ali zbog Adele nećeš?“
„Njen stan je bliže firmi.“
„Uopšte nije blizu naše kuće.“
„Nije to tako strašno.“
Zalijepila sam pogled za njega.
Jedanaest jutara moja majka je prelazila pola grada.
Naša komšinica je pomjerala sastanke.
Ja sam balansirala činije sa žitaricama uz gips jer me boljelo dok stojim.
A Harold mi je objašnjavao kako kraj u kojem živi njegova koleginica „nije tako strašan“.
„Radije bi vozio na drugi kraj grada zbog Adele nego odvezao svoje kćerke u školu.“
„Nemoj praviti dramu od ovoga.“
„Ja ništa ne pravim.“
„Njen automobil je na popravci. Ko bi drugi trebalo da je preveze?“
Trepnula sam.
„Izgleda ista ona tajanstvena osoba koja vozi tvoje kćerke.“
Protrljao je čelo.
„Imaš svoju mamu. Imaš Lindu.“
I tu je bila suština.
Imaš svoju mamu. Imaš Lindu.
Ne „imamo“.
„I kolegama treba pomoć“, dodao je.
Pogledala sam ga.
„Naravno da treba.“
Školski projekat koji je sve razotkrio
Sutradan ujutro Sasha je radila za kuhinjskim stolom.
Na vrhu njenog školskog projekta, ljubičastim markerom, pisalo je:
LJUDI KOJI POMAŽU MOJOJ PORODICI
Crteži su ispunjavali cijelu stranicu.
Odmah sam prepoznala sebe – crvena kosa i ogroman sivi gips.
Ispod riječi MAMA, Sasha je napisala:
Vodi nas u školu.
Pravi nam ručak.
Zna gdje je šta.
Nicki je dodala:
ČAK I SA OGROMNOM NOGOM.
Nasmejala sam se.
„Hvala vam, valjda.“
A onda sam primijetila desnu stranu.
TATA.
Harold je bio nacrtan u plavom automobilu.
Pored njega stajala je čiča-gliša s dugom crnom kosom.
Sasha je napisala:
Vodi gospođicu Adele na posao jer joj je pokvaren automobil.
Ispod toga, Nickinim prepoznatljivim štampanim slovima:
NAŠA ŠKOLA JE PREVIŠE DALEKO.
Pogledala sam prema hodniku.
Harold je zviždukao dok je vezivao patike.
Nisam ništa rekla.
Nisam ništa precrtala.
Kada su djevojčice otišle na sprat da operu zube, presavila sam plakat tako da crteži ostanu unutra i stavila ga na suvozačko sjedište Haroldovog automobila.
Sat vremena kasnije zazvonio mi je telefon.
„Scarlett, šta si to uradila?!“, vikao je Harold.
„Dobro jutro i tebi.“
„Adele je to vidjela!“
Malo sam odmakla telefon od uha.
„Kakvu stvar?“
„Znaš ti odlično kakvu stvar!“
Nasmešila sam se.
„Sashin školski projekat?“
„Otvorila ga je u automobilu!“
„Zašto?“
„Sjela je na njega! Bio je presavijen tako da se vidjela prazna strana. Mislila je da je običan papir.“
„I šta se onda dogodilo?“
Glas mu je pao.
„Pročitala ga je.“
U pozadini sam tada čula ženski glas.
„Reci joj ono što si rekao meni.“
Adele.
Harold je nešto promrmljao.
„Harolde“, rekla sam. „Šta ti je rekao?“
Ponovo tišina.
A onda se javila Adele.
„Rekao mi je da on već vozi djevojčice u školu prije nego što svrati po mene.“
Pogledala sam prema stepenicama.
„Rekao je šta?“
Harold se umešao:
„Nisam rekao da to radim baš svaki dan.“
Adele je ispustila kratak, nevjerovatan uzdah.
„Rekao si: ‘Ionako sam već napolju s djevojčicama.’“
Zatvorila sam oči.
„Adele, da li si ga ti uopšte pitala da te prevozi?“
„Nisam. Rekla sam mu da ću pozvati taksi.“
„Onda zašto…“
„Rekao je da mu to nije nikakav problem jer već vozi djecu u školu.“
Harold je pokušao da je prekine.
„Ovo je smiješno.“
Adele ga je ignorisala.
„Rekao mi je da mu nije problem da me poveze jer mu je to usput.“
Zatvorila sam oči.
Odjednom mi je sve bilo jasno.
Harold nije samo birao lakšu opciju.
On je meni lagao.
„Biti otac nije korisnička služba“
Harold se vratio kući nešto poslije šest.
Djevojčice su radile domaći za stolom kada je ostavio ključeve.
„Moramo da razgovaramo.“
„Super.“
Okrenula sam telefon prema njemu.
Na ekranu su bile dvije rute.
Kuća – škola – firma: dvanaest minuta duže.
Kuća – Adele – firma: dvadeset pet minuta duže.
„Zašto ti je dvadeset pet minuta za Adele bilo lakše nego dvanaest minuta za njih dvije?“
Pogledao je ekran.
Sasha se nagnula preko svog zadatka.
„Dvanaest je manje.“
„Hvala ti“, rekao je Harold.
„Nema na čemu“, odgovorila je Nicki.
Jedva sam zadržala osmijeh.
Harold je sjeo.
„Nije stvar u minutima.“
„Nego u čemu?“
Dugo je šutio.
Konačno je rekao:
„Adele je to cijenila.“
Pogledala sam ga.
„Svako jutro bi rekla ‘hvala’. Zvala me je svojim spasiocem.“
„A tvoje kćerke?“
„One ne…“
Zastao je.
„One ne šta?“
Pogledao je Sashu, pa Nicki.
„One mi ne zahvaljuju što sam im otac.“
Zavalila sam se.
„Ne. Ne zahvaljuju ti.“
Pogledao me je.
„Zato što biti otac nije korisnička služba.“
Nastala je tišina.
Kucnula sam prstom po svom gipsu.
„Nije trebalo da slomim nogu da bi ti primijetio da jutra uopšte postoje.“
Harold je spustio pogled.
Nakon nekoliko sekundi tiho je upitao:
„Šta želiš da uradim?“
To pitanje bi me ranije natjeralo da mu nabrajam zadatke.
Ovog puta nisam.
„Sutrašnje jutro je tvoje.“
„Šta to znači?“
„Sve.“
„Doručak?“
„Sve.“
„Užine?“
„Sve.“
„Školske torbe?“
Uzela sam kafu.
„Snaći ćeš se.“
Prvi put je zaista shvatio
Sutradan u 6:35 stvorio se pored mog kreveta.
„Gdje su Nickine patike?“
Otvorila sam jedno oko.
„Pitaj Nicki.“
„Kaže da ne zna.“
„Onda vas dvoje čeka uzbudljivo jutro.“
Otišao je.
Deset minuta kasnije Sasha je vikala da je niko nije probudio.
„Imaš alarm!“, dovikivao je Harold.
Nicki je sa sprata uzvratila:
„Mi smo djeca!“
Navukla sam ćebe preko glave.
Nekako su uspjeli da izađu na vrijeme.
Jedva.
Te večeri Harold se vratio kući s namirnicama.
„Šef mi je rekao da mogu da dolazim petnaest minuta kasnije dok ti ne zaraste noga.“
Pogledala sam ga.
„Pitao si ga?“
„Danas.“
„I?“
„Rekao je da je u redu.“
„Nikada ranije nisi pitao.“
Klimnuo je.
„Nisam.“
Sjeo je pored mene.
„Nisam ni shvatao koliko si toga radila.“
Nagnula sam glavu.
„Nisi morao da znaš baš sve što sam radila. Trebalo je samo da primijetiš da to neko radi.“
Klimnuo je.
Nije donio cvijeće.
I to mi je, nekako, značilo više nego što bi cvijeće ikada moglo.
Nekoliko dana kasnije, Sasha je pronašla svoju prvu verziju školskog projekta zatrpanu među papirima.
„Zaboravila sam na ovo!“
Raširila ga je preko stola za doručak.
Harold je ugledao svoj plavi automobil i preblijedio.
„Molim te, reci mi da to ne ide u školu.“
Sasha je uzela marker.
„Moram da ga popravim.“
Ispod riječi TATA, dodala je:
Vodi nas u školu.
Nicki se nagnula preko njenog ramena, uzela marker i dodala još jednu riječ:
SADA.
„Nicki!“, rekao je Harold.
„Šta?“, odgovorila je. „Pa istina je.“
Harold je pogledao plakat.
Zatim svoje kćerke.
Pružio je ruku.
„Istina je.“
Na trenutak sam pomislila da će promijeniti natpis.
Umjesto toga, vratio je marker Sashi.
„Ostavi tako.“
Sasha je presavila plakat.
Harold je podigao oba ranca.
„Hajdemo. Zakasnićemo.“
A onda su njih troje izašli kroz vrata.
Prvi put nisam morala nikoga podsjećati gdje treba da budu, šta treba ponijeti ili kada treba krenuti.
Samo sam sjedila na kauču i gledala kako moj muž konačno preuzima dio života koji je sve vrijeme bio i njegov.
