Skoro tri godine je prošlo otkako je na Cetinju u 82. godini preminuo najpoznatiji crnogorski osvetnik Nikola Kaluđerović! On je osvetio ubistvo sina jedinca
Sin jedinac Nikole Kaluđerovića, Željko ubijen je u kafanskom obračunu 1987. godine. Za ubistvo je osumnjičen Rade Grdinić, s kim je u kafani bio i mlađi brat Rajko. Mediji su pisali da su se potukli momci iz familije Šoć sa braćom Grdinić.
Željko je pošao da razvađa i stradao je od metka Rada Grdinića. Podlegao je ranama tri dana kasnije u podgoričkoj bolnici.
Njegov otac Nikola je u januaru 1989. ubio Rajka na ulici, ali je slučajno pogodio i mladića koji je tom momenta bio s Rajkom u društvu.
Mladić je takođe preminuo. Nikola je zbog dvostrukog ubistva osuđen na 20 godina zatvora. Odležao je devet, a od 1993. ćeliju je delio s komšijom s Cetinja, glumcem Žarkom Lauševićem, koji je takođe bio osuđen zbog dvostrukog ubistva.
U jednoj od ispovesti koju je svojevremeno dao za Nedeljnik, Kaluđerović, koji je preminuo u oktobru 2020. godine, prisetio se te zime 1989. godine.
„Što se mene tiče“, priča tvrdo, otresito i snažno Nikola, kao da svaku reč meri nekoliko puta, „ne bih nikada mogao proć’ i prošetat’ tom tu ulicom, poć’ do sinovog groba, da ga nisam osvetio.
Ja sam bio potcenjen čovek, čoveče“, viče Kaluđerović koji je nakon dvostrukog ubistva i suđenja, prvog koje je prenošeno putem televizije, širom Jugoslavije, osuđen na dvadeset godina za dvostruko ubistvo iz bezobzirne osvete, piše Nedeljnik.
Osveta je vaskrsenje u krvi
Sreća i zadovoljstvo u krvavoj nesreći i muci. To je duh predaka i potomaka duboko u nama, zov bratstvenika i plemenika, vapaj zemlje i sela.
Zakletva zarobljena u kažiprstu pred orozom. Misao koja čeka vraćanje najvažnijeg i najprečeg duga. Duga u krvi. Amanet prenesen i prenošen poganom krvlju našom.
Osveta je Crna Gora. Cetinje. Rodno mesto krvne osvete. Tamo idem da se uverim zašto ubiti drugog, zašto pucati u čelo, zašto sačmom prosuti trbuh da bi se umirila savest, zbog smrti oca, brata ili sina.
Bez najave i poziva, idem u kuću najčuvenijeg crnogorskog osvetnika, Cetinjanina Nikole Kaluđerovića.
Sneg prekrio Njegošev grad. Na vratima, pri izlasku, u crnini, zatičem sedamdesettrogodišnjeg Nikolu i nešto mlađu suprugu Anđu.
„Evo ti ključ, ako ‘oćeš sačekaj nas u kuću. Ajde, ajde uzmi slobodno, mi moramo na jedno mjesto, neodložno. Vraćamo se za petnaes’ minuta“, kaže mi Anđa.
Neka, hvala puno. Doći ću za pola sata. Kuda idete, pitam.
„Moramo na sinov grob“, veli Nikola i dodaje, „brzo ćemo mi, brzo…“ Dok čekam, u kafani pričam o Kaluđerovićima. Svi se ovde znaju u dušu. Priča mi komšija o njihovoj tragediji.
„Veruješ li da svaki dan, bukvalno svaki od tada idu na sinov grob. Bila kiša, sneg, mećava ili žaropek. Nesreća je to. Nesreća. Ubi im jedan, avgusta ’87. godine sina jedinca. Ti znaš što u Crnu Goru znači jedinac u majke.
Jedne večeri, u kafani, zametne se kavga među nekim momcima i Željko, sin Nikole i Anđe, tada je imao 23 godine, ni kriv ni dužan, nastrada. Rade Grdinić, stariji od dvojice braće koji su bili tamo, opali i ubi Kaluđerovića.
Taj što si ga maloprije vidio, Nikola, pokušavao je čitavu godinu da osveti sina. Prežao svuda da ubije Grdinića. Znali smo da će se svetit“ priča mi Cetinjanin dok ispijamo rakiju i nastavlja:
„I Nikolin brat, stric ubijenog mladića, ubijen je iz osvete. Kad je bio mlađi ubio je Perišu Popovića. Prvo je pokušao da ga osveti Perišin otac, ali ga je promašio, pa je završio u zatvoru, gde je i umro.
Onda se Perišin brat ubio i ostade samo jedan Popović, treći brat. Verovao ili ne, svi su čak i zaboravili, mislilo se da je odustao, ali ne.
Ubio je Nikolinog brata i osvetio svog, 25 godine nakon ubistva. Možeš li verovat?! Šta ti je osveta.“
A šta bi sa Nikolinom osvetom?
„Neka ti to Nikola kaže, neću ti ja sve pričati. Ja ću govorit’ kad dođeš da o meni pišeš, a imao bi i od mene mnogo toga čut’ „, šaljivo mi odgovara Cetinjanin, nazdravljajući.
Kaluđerovići su u kući. Zidovi su puni sina Željka. Desetine fotografija i slika. Jedan pogled, bukvalno, najbukvalnije, dovoljan je za bolnu grimasu roditeljsku, drugi i treći već prate suze. Pitam kako je bilo nakon smrti sina.
Zanima me, pitam, koliko je uticala sredina na to da zameni krv, kako se ovde drugačije kaže za osvetu. Odgovara: „Ipak, nije sredina toliko uticala na mene da se osvetim, koliko sam ja zamišljao da ona utiče.
Ja sam razmišljao što narod misli. Što oni očekuju od mene“, govori Nikola i počinje da priča kako je osvetio sina.
„Čekao sam ga svuđe. Ma svuđe, čovječe. Lutam, tragam, neko mi dojavi… Pa opet isto. Nekoliko puta sam ga sretao u društvu.
Jednom je bio sa đevojkom. Pošao sam kod njenog oca i rekao mu da je skloni od njega da se slučajno ne desi da nju ubijem greškom. Poslušao me. Pratio sam krvnika i do Splita. Svuda, svuda.
Na kraju, desi se da mlađeg brata ubice, Rajka Grdinića, koji je takođe učestvovao u obračunu u kojem mi je ubijen sin, nađem jedne večeri kod Svetog Stefana, kod kafića „Orion“.
Dan je 21. januar 1989. godine. Sa nekim je u društvu. Prilaze kolima.
Viknem mu: „Ladni, Ladni“… tako su ga zvali. U tom trenutku on je potrčao prema prednjem delu kola. Opalio sam iz puške i tada najverovatnije ranio nedužnog mladića, Šofranca, koji je bio sa Grdinićem. Prišao sam još korak, dva i krenuo ponovo da opalim, ali mi se puška zaglavila.
Vratio sam se nekoliko koraka nazad, spuštio pušku na zemlju kako bih iščupao čauru. Grdinić se hitro digao i potrčao na mene. Brzo sam uhvatio pušku u širem prostoru, dok ju je on ščepao u užem.
Vukli smo se za nju. Kada smo bili licem u lice, viknuo je – pizdo, gotov si. Nisam žalio svoj život. Video sam čistu smrt pred očima, ipak je to bio mladić u snazi od dvadesetpet godina – uzbuđeno govori Nikola i nastavlja – on je napravio pet-šest dosta jakih trzaja.
Kroz glavu mi je prolazilo hiljade misli, hiljade slika. Iznenada sam napravio nagli i jak trzaj nazad-napred i puškom ga udario u grudi. Pao je na kolena. Napravio sam još jedan trzaj, otrgnuo pušku i udario ga njom. Jedna ruka mu je bila na asfaltu, drugom se držao za moje pantalone.
Potrčao sam pet-šest koraka nazad. Osećao sam se sigurnije. On se, zatim, podigao i krenuo prema meni. Tada sam opalio.
Tada sam ga ubio“, završava priču Kaluđerović, koji je osuđen i za smrt drugog momka, kojeg je to veče ranio, a koji je umro u bolnici mesec kasnije.
Nikola se zamislio, kaže: „Žalije mi je što ubih tog Šofranca, nevinog, no išta na svetu.“
Da se nije osvetio ubio bi sebe, kaže Kaluđerović. „Sretnijeg čoveka u Crnu Goru nije bilo od mene one noći kada sam osvetio sina, ovo ti iskreno govorim.
Lakše ćeš proć’ bilo đe nego na Cetinje da ostaneš dužan krv nekome. Ovđe se to vazda računalokao dug“, jasan je Nikola.
„Što drugo da ti pričam, meni je rođeni brat ubijen u osveti, nedaleko odavde. Ubio je momka na Cetinju, bio je u zatvoru, odležao, i poslije 25 godine ga ubiju.
Mene su pri puštanju iz zatvora, plašeći se osvete za bratom, pitali – smemo li te pustiti Nikola. Smejete, rekao sam.
Na bratovoj sahrani sam održao govor i poručio Popoviću, ubici svog brata – to što si napravio, na to si imao pravo. Taj dug nikad ne zastareva.
Slobodno se sudite, nećemo vas teretiti, niti sudski goniti, tako sam im rekao“, priča mi Nikola, a supruga Anđa dobacuje iz kuhinje – bogami, mislim da osvetu treba vratit’.
Nikola joj odgovara: „To je deo zadovoljstva čoveka koji je napravi. Ipak, ne vidim njen efekat – niti je učinio svom eetetu nešto bolje, ako mu je, recimo, dete ubijeno pa ga otac osveti, niti je njegovoj ženi bolje i na kraju – sebe je doveo u zatvor. Ne vidim ni da te osvete neštočine.
Bez efekta su. Zaista sam protiv osvete. To vam moram reć“, kaže Nikola.
Nakon dvostrukog ubistva i suđenja, prvog koje je prenošeno putem televizije, širom Jugoslavije, Nikola Kaluđerović osuđen je na dvadeset godina za dvostruko ubistvo iz bezobzirne osvete.
Odležao je nešto manje od devet. Sproveden je u zatvor u Spužu, blizu Podgorice, 1989.
„Imam osećaj da je u zatvoru bilo više poštovanja nego van njega. Više dostojanstva sam izneo iz zatvora nego što sam uneo.
Velikih sam stvari doživio u tih osam godina. Čak su me ljudi i prejenjivali“, opisuje Nikola, koji je mimo drugih bio poštovan u zatvoru, koliko zbog njegovih godina, toliko i zbog hrabrog držanja.
Poštovali su ga svi – uprava, policajci, zatvorenici. Priznaje. Razume se, milo mu je zbog toga. Kaže: „Moram ti reć’ ovako, iako je žalosno – upravnikova reč je bila mala, kratka i niska u odnosu na moju.
U sve ćelije su ubaci- vali onako, ko im naleti, jedino u moju nisu to radili bez konsultacije sa mnom.
Nisam ja puštao svakakvu ološ u moju ćeliju. Ne, bogami! Znali su oni to i nisu mi dovodili bilo kakvu fukaru.
Kada je na robiju dolazio neko od rođaka i prijatelja policajaca ili upravnika zatvora, a bilo je i toga, uvek su želeli da ih smeste kod mene. Zna da će im tu biti dobro i da su tu na sigurnom“, pripoveda Nikola.
Priča kako mu je najteže bilo nekoliko dana pred godišnjicu sinove smrti kada je išao na njegov grob.
„Ovo ostalo, ostale dane, ja uopšte nisam zvao zatvorom. Ja sam bio kriv, čoveče. Ja sam se pripremao da ubijem. Ja sam sam otišao u zatvor.
Kako meni može biti težak zatvor?! Bolje reći – kako se ja smem požaliti na zatvor?! To od mene ne možete doživeti nikada“, glasno govori Cetinjanin.
Na pitanje da li bi počinio ubistvo da je, osim Željka, imao još sinova ili bi odustao iz straha za njihov život, Nikola je imao spreman odgovor:
– Naravno da bih ubio, jer nema krvne osvete na krvnu osvetu. Ako je moj sin ubijen i ja ubijem ubicu, tu je kraj… Jedan život za drugi život.
Ali nekad situacija nije čista i strah i dalje postoji – pričao je Kaluđerović u jednom od svojih poslednjih intervjua.
Kaluđerović je preminuo pre skoro tri godine u 82-goj godini.
(Stil)