Dražena Komazec (42) iz Beograda je majka predivne devojčice Maše (12). Put do najlepše životne uloge, međutim, nije bio nimalo lak.
Ova hrabra žena prošla je pravu golgotu, od vantelesne oplodnje, preko trudnoće prirodnim putem, do komplikacija koje su ozbiljno ugrozile njeno i stanje bebe što je dovelo do prevremenog porođaja.
– Pre rođenja ćerke prošla sam kroz proces vantelesne oplodnje koji je isprva delovao kao uspešan, ali nažalost ne zadugo…
Godinu dana kasnije Maša je začeta prirodnim putem. Trudnoća je održavana uz mnogo terapija i mirovanja.
Svakog dana sam pažljivo osluškivala ritam svog tela. Svaki pokret, svaki bol, svaku promenu – započela je svoju priču Dražena za Žena.rs.
Nesnosni bolovi i hitna operacija
Dražena je 5. maja 2012. godine ujutru osetila jake bolove u leđima. Odmah je otišla je u Višegradsku bolnicu, gde su lekari posle prvih analiza konstatovali da plod nije uzrok pacijentkinjih bolova.
– Poslali su me u Klinički centar Srbije, gde mi je rađen niz pregleda i analiza, ali bez dijagnoze. Na ultrazvuku je lekar vikao na mene, jer kako je rekao „trudnoća pritiska organe i to je normalno“.
Upućena sam kod gastroenterologa, koji me nije ni pogledao, samo je naložio terapiju i poslao me kući. Vratila sam se kući, iscrpljena, ali bol nije jenjavao.
Povraćanje nije prestajalo. Telo mi je bilo u kolapsu, a u tom trenutku jedino što sam znala bilo je da moram natrag u bolnicu – priča Dražena.
– Lekari su dolazili i odlazili, zbunjeni. Sve dok nije došla jedna doktorka koja je, samo jednim dodirom mog stomaka, zaključila da mi je puklo slepo crevo. Hitna operacija bila je neizbežna.
Čujem ih kako komentarišu i zaključujem da im je bitno da sačuvaju moj život, i nekako uspevam da im predočim moju borbu za majčinstvo.
Draženi je u noći 5. na 6. maj operisano slepo crevo, sa sve bebom u stomaku. Kako pretpostavlja naša sagovornica, lekari su je, da bi izbegli odgovornost, ubrzo prebacili nazad u Višegradsku.
Između života i smrti
Drugi dan posle operacije Dražena je jedva disala, osećala je veliki pritisak u grudima.
– Kako sam sve vreme bila na aparatima, dežurna doktorka me je pitala kako se osećam. Zamolila sam da se otvore prozori jer nema vazduha i ne mogu da dišem.
Odmah su me prevezli nazad na Klinički centar, bez kiseonika više nisam mogla. Bili su nesigurni – srce, pluća, sve su analizirali.
Dr Marko, divan doktor, ostao je uz mene, razgovrali smo, pokušavao je da me smiri, jer sam sve to vreme bila potpuno sama. Bez telefona, bez ikakve mogućnosti da javim svojoj porodici šta se dešava – priča Dražena i nastavlja:
– U tom stanju završila sam u glavnoj šok sobi Urgentnog centra, na mestu gde se život i smrt često sudaraju. Lekari su naposletku ustanovili da se moje telo već nalazilo u stanju sepse i da su pluća puna inficirane tečnosti.
Izvlačili su vodu špricevima sa velikim iglama pored rebara kako bih mogla da dišem. Snimali su mi pluća bezbroj puta, preklinjala sam ih da prestanu, jer to šteti bebi. U nekom momentu moja porodica je konačno saznala šta mi se događa.
Uvek neko nekoga zna pa prenese. Radoš Bajić (glumac), kod kojeg je moj otac radio u tom trenutku, pozvao je jednog lekara koji je urigirao za mene i tako su se neki planovi promenili.
Ne znam šta bi bilo da se to nije desilo. Na kraju, odlučili su da me vrate u Višegradsku i urade hitan carski rez.
Prevremeni porođaj i koma
Carski rez obavljen je 8. maja 2012. godine i Maša je ugledala svet. Posle hitne intervencije doktorka je izašla iz sale i Draženinoj sestri saopštila da je pitanje hoće li se pacijentkinjin organizam izboriti.
– Naredna dva dana bila sam u komi. Konačno se budim, otvaram oči okružena aparatima, intubirana sam… Nisam znala ni gde sam ni šta se dogodilo.
Ležala sam vezana, nemoćna da pomerim ruke i noge. Čula sam ih kako govore: „Probudila se“. Želeći sebe da smirim ponovo sam potonula.
– Vizite se smenjuju, sad već znam da sam rodila devojčicu. Teše me kako su ženska deca jača i kako se lakše izbore. Postala sam mama, ne znam da jesam, svoju devojčicu nisam videla, nisam je osetila, nisam je oslušnula… Ništa nisam. Moji zdravstveni problemi se samo nižu i smenjuju.
Padanje pulsa ispod 40, davanje adrenalina, oticanje tela do potpunog izobličenja. Oštetili su mi glasne žice intubiranjem, jedno vreme bila sam bez glasa, kasnije, da bih progovorila, imala sam vrtoglavice od napora. Jak kašalj, a dve velike rane na stomaku…
Nemogućnost ustajanja iz kreveta, sve vreme na aparatima i terapijama. Bilo je svega. Sestra mi je preko medicinskog osoblja dostavila rokovnik i hemijsku olovku da mogu da prenesem osećanja, kao i knjige koje će mi pomoći da istrajem.
Jedan doktor se jako plašio mog pisanja i svakog dana je govorio „ko zna šta piše, teško nama“. Pisala sam svoju bol, prenosila mojoj sestri. Taj rokovnik se više ne otvara.
Bol jedne majke
Prošlo je petnaestak dana. Dražena je molila da je puste da vidi svoju bebu.
– Govorila sam: „Molim vas, odvedite me da vidim svoje dete“. Konačno, smestili su me u kolica i odveli do moje Maša koja je ležala na intenzivnoj nezi. Videla sam je na trenutak i vratili su me nazad – priča Dražena.
– Maša je rođena 8. maja 2012. godine, u 32 nedelji, sa 1800 grama, i već prvih dana izgubila je na težini. Bilo je raznih dijagnoza, prognoza, nije mokrila, nije samostalno disala. Iz ove moje situacije nisam mogla ni da znam s čim se ona bori daleko od mene.
Tek posle 28 dana, prebačena sam na odeljenje sa drugim majkama koje su dobijale svoje bebe u naručje, na podoj, dok sam ja ležala sama, gledajući… Bilo je gotovo nehumano, nije bilo nikoga ko je mogao da razume stanje u kojem se nalazim.
Ja svoju bebu nisam još naslonila na grudi, nismo znali šta je dojenje, kako izgleda, a nikada nismo ni saznali.
Veštački mi je prekinut taj proces. Ne postoje reči kojima bih mogla da vam objasnim bol jedne majke koja još nije držala svoje dete u naručju.
Borba se nastavlja
Dražena je iz bolnice izašla posle 30 dana, Maša posle 40.
– Došla sam kući, nemam stomak, nemam bebu u naručju. Obilazim Mašu svaki dan. Prilikom jedne posete doktorka mi je ne daje u naručje i komentariše kako je imala povredu desne šake i da šaka nema funkciju.
Verujte, nisam znala gde sam ušla i kako da izađem. Nemam dovoljno informacija, prepuna sam straha i plašim se svakog novog dana, svake nove dijagnoze i mogućnosti da nešto krene po zlu – priča Dražena za Žena.rs.
– Desna šaka nema fukciju jer joj je od uboda igala povređen živac. Ohrabruju me da se sve može rešiti, poboljšati.
Na otpusnoj listi nije zavedeno da je primila transfuziju, što je bio ključni podatak za buduće vakcine. Ipak, jednom sam negde čula da je transfuzija obavljena i obavestila pedijatricu koja je vodila Mašin karton.
Na kraju smo se vratili u bolnicu da bi nam to upisali, ali je svaka takva sitnica u meni budila nove strahove. Kada smo konačno došli kući, nisam smela da zaspim. Na svaki Mašin zvuk mislila sam da će se nešto strašno dogoditi.
– Pozvala sam patronažnu službu da prijavim dolazak bebe, a od njih dobila komentar da je moja beba već „matora“. Posle mog insistiranja, jedva su pristali da dođu jedan dan.
– Do Mašinog desetog meseca svakodnevno smo išle u Tiršovu na fizikalne terapije. Vežbe i tretmani strujom postali su deo rutine zbog povrede šake i povišenog tonusa mišića.
Kasnili smo sa dostizanjem osnovnih koraka poput okretanja, sedenja, hodanja. Ipak, bili smo uporni, s verom u svaki mali napredak. Dok smo vežbali, Maša bi brzo počinjala da modri, objašnjavali su mi da je to zato što njeno srce još nije dovoljno snažno da pumpa krv kako treba.
Potom su se pojavili problemi sa disanjem, pa bi u trenucima ostajala bez daha i plavila. Pulmolog je govorio da budemo strpljivi, da će se sve vremenom stabilizovati.
– Kada je došao trenutak da počne da se oslanja na noge, nisam smela da je podignem ispod pazuha jer bi odmah gubila dah.
S vremenom, ovi problemi su se polako smanjivali, i taman kad je trebalo da se vratim na posao, a Maša da krene u jaslice, završili smo u bolnici zbog zapaljenja bubrega.
Ubrzo se sve ponovilo, a dodatne analize otkrile su da Maša ima refluks mokraćnih kanala, što je značilo da se urin vraća u bubrege.
– Godine 2017. zakazana je intervencija. Do tada je bila na profilaksi, skoro pet godina, dok su se lekari nadali da će se problem rešiti sazrevanjem. Nažalost, nije bilo poboljšanja, pa je intervencija bila neophodna.
Naša doktorka tada nije imala mnogo optimizma, ipak, intervencija je prošla uspešno, što nam je donelo veliko olakšanje. Maša od tad pa na dalje mora da ima obaveznu rutinu adekvatnog unosa tečnosti, kao i pražnjenja bešike.
Udruženje kao utočište
U danima velikih izazova Dražena je postala član Udruženja roditelja prevremeno rođene dece Mali Div.
– To je moje utočište. Tu sam mogla da podelim svaki strah, ličnu priču, zabrinutost, a i radovanje za svaki napredak.
Tu su žene koje su doživele prevremeni porođaj iz raznih razloga, ali sve znamo taj osećaj, tu brigu, to pomračenje uma zbog količine straha jer se vaše dete bori za svaki udah, a niko ne može da vam garantuje da će opstati, da će se izboriti – priča Dražena i dodaje:
– Tu sam ujedno dobila i razumevanje za mene kao ženu, majku. Nema mnogo razumevanja okoline, nema podrške sem najbližih koji su podjednako strepeli, čekali, pratili svaki korak, nadali se.
Znate onaj momenat, zaustite da nekome ispričate svoju bol, strah, a dobijete sa druge strane „znaš ti kako je meni bilo…“.
– Važno je da se podigne svest da je majkama prevremeno rođene dece od izuzetne važnosti psihološka podrška.
Svaka majka, i teriminski porođena, gde je teklo sve u najboljem redu, susretne se sa određenim izazovima na mentalnom nivou, a zamislite kako je tek onima koje iz minuta u minut čekaju novu informaciju. Sve što znaju je strah i strepnja.
„Dijagnoze su iza nas“
Maša je ove godine napunila dvanaest, šesti je razred, polako, ali sigurno ulazi u pubertet.
– Imali smo sreće, dijagnoze su iza nas. Da li uopšte reći da imamo izazov sa disleksijom i disgrafijom, ali i tu imamo napredak.
Koliko god bilo teško i upkos povremenim poniženjima, mi smo naučile da je u redu biti van standarda, a i volimo da nismo ukalupljene.
– Maša je jedna zdrava devojčica, vesela, društveno aktivna, emotivno prilično zrela. Njena je želja da bude dečji psiholog, a ujedno i surdolog – redukator psihomotorike jer smo imali našu divnu Milicu koja nam je pomogla na ovom putu.
(Žena)