Život u Srbiji, i svetu uopšte, u trenutku kada vladajući sistemi raslojavaju društvo na klase i identitete, povlači pitanje pozicije onih koji su najugroženiji u društvu.
U zavisnosti od države, njenog uređenja i politika, različite manjine – nacionalne, rasne, seksualne – jesu prve na udaru represivnog (unutrašnjeg i spoljašnjeg) sistema. Ipak, na primeru pozicije žene u društvu najjasnije se vidi agresivnost sistema i to zbog vidljivosti problema usled viševekovne borbe koja naizgled nema kraja. To ne znači da druge potlačene grupe nisu jednako ili više ugrožene, već se upravo zbog potrebe da žene budu prisutne čak i na pozicijama moći one čvrsto drže u sistemu, a potom na različite načine iskorišćavaju – kao malo plaćena radna snaga, „objekti“ povećanja nataliteta, oruđe za odžavanje sukoba između potlačenih, itd – te nanovo diskriminišu.
Stoga, u kratkom pregledu želela sam da ukažem na najbitnija feministička pitanja koja su obeležila 2023. godinu, kako u Srbiji, tako i u svetu.
Slučaj Mahse Amini
Kada je mlada Iranka, Mahsa Amini 2022. godine ubijena od strane „moralne policije“ u Iranu, narod ove države, ali i ljudi širom sveta digli su se na noge želeći da iskažu svoje nezadovoljstvo i bunt prema represivnom sistemu.
Upravo ta borbenost žena i muškaraca širom sveta donela je osećaj da briga jedne žene „na kraju sveta“ i te kako je i birga „mene koja živim ovde“. Uspostavljanje mreže solidarnosti prenosi se i na 2023. godinu i postaje njen simbol, ali dovodi i do različitih problematizacija pitanja empatije i složnosti.
Naime, kada se ljudi na poziciji moći u stranim državama uključe u vokalizaciju problema pozicije žena, postavlja se pitanje šta se tačno krije iza toga. Sjedinjene Američke Države bile su i te kako glasne po pitanju femicida u Iranu, ali to su iste one Sjedinjene Američke Države koje decenijama sankcionišu Iran i onemogućavaju napredak te države, te iste one koje zabranjuju abortuse u svojim saveznim državama brecajući se na sopstvene zakone, te iste one koje se ne usuđuju da priznaju sopstvene zločine.
Stoga, slučaj Mahse Amini proizveo je talas solidarnosti zbog ubijene devojke iz radničke klase koja nije želela da svoju telesnu slobodu svede na zakone Irana, ali i prostor za dobijanje bodova Zapadnih sila kod njihovih građana za „saosećanje sa drugim“ koga vešto diskredituju više decenija zarad održive eksploatacije.
Time, feminističko pitanje koje se ovde rodilo jeste kako razlikovati „politički performans“ od suštinske, iskrene solidarnosti naroda povodom pozicije žene u jednoj državi, a potom i u široj slici.
Kako naći suštinu?
Iz prvog pitanja rađa se drugo – gde su granice feminističke borbe i da li ih treba postaviti.
Kada govorim o granicama, tu svakako ne mislim na skraćivanje, već na sveobuhvatniji pregled drugih potlačenih grupa sa kojima feminizam ima dodir, a koji je vrlo jednostavno oličen u klasnom pitanju.
Skraćivanje feminističkih granica dovodi do onog liberalnog „Ja mogu da govorim u svoje ime“ jer Ja polazim iz pozicije koja ima određene činioce.
Stoga se u vrtlogu identiteta, procenta žena u parlamentu i drugim pozicijama moći, pokunjenog isticanja onih koje su istorijski bile zaboravljanje, u sam zapećak borbe stavlja pitanje klase.
Ekonomska nezavisnot žene u društvu polazi od toga da žena treba da ima famozne „tri gvineje“ Virdžinije Vulf da bi mogla jasno i učinkovito da deluje u društvu, a da bi do toga došlo kada se govori o potlačenosti mora se istaknuti klasno pitanje.
Seksualno zlostavljanje, nasilje u porodici, femicid prisutni su bez obzira na to da li je žena na granici egzistencije, radnica ili preduzetnica, ali situacija žene, čija ekonomska situacija je pod znakom pitanja, češće neće odjeknuti kao situacija one koja raspolaže vidljivošću – novcem koji joj obezbeđuje javni prostor.
To ne znači, da žena koja ima moć ne zaslužuje solidarnost, već da se prilikom govora o negativnoj poziciji žene u društvu treba uključiti i pitanje klase kako bi se jedinstvo u brobi stvorilo među svima koji su potlačeni – ženama, radnim muškarcima, LGBTQI+ zajednicom, Romima.
Potom, unutar samih feminističkih rasprava mora se isključiti liberalni modus, te shvatiti da pitanje „da li će menstrualna čašica omogućiti bolje ekološko stanje planete“ neće imati učinkovitost kod radnica dok se ne objasni činjenica da, primera radi u Srbiji, korišćenje ovog menstrualnog proizvoda smanjuje troškove na jednoj dekadi za skoro 700 evra, a tek onda govoriti o pitanju održivosti.
Suštinski, otklanjanje pitanja radnika i radnica iz feminističkog, borbu za bolju poziciju žene svodi na liberalno ispitivanje uspešnosti individue da se u ovom društvu što bolje pozicionira u odnosu na svoj pol. One koje to ne mogu – radnice koje su maksimalno eksploatisane u različitim sferama tržišta – ostaju nevidljive u borbi koja pokušava da bude glasna.
A kako mi vidimo te žene danas?
Na naslovnicama se nižu priče o ubijenim, silovanim, zlostavljanim ženama i devojkama dok Ministarstvo za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog sprovodi kampanju „Stop femicidu“ u kome je podržana i inicijativa resornog ministarstva da femicid bude klasifikovan kao najteže krivično delo zbog činjenice da je tokom ove godine u Srbiji ubijeno 27 žena od strane muškaraca.
Dakle, žene u stvarnosti žive u strahu da budu ubijene, silovane, zlostavljane od svojih najbližih, kao i od sistema. S druge strane, u umetničkim delima ta stvarnost se podražava (fiktivna dela) i dokumentuje (dokumentarna, antropološka istraživanja), te se reprodukuje strah ili se stvara prezasićenost mračnim temama.
Bežeći od didaktike, umetnice i umetnici stvaraju svoja dela prema realnosti, nekada posredno, a nekada namerno podložna mizoginiji te sve više gledamo, čitamo, slušamo o lošoj poziciji žena, dok priča o mogućnosti izbavljenja ostaje na nivou aktivizma kome opet nedostaje suštinska klasna svest.
Realnost i umetnost, koja se nadovezuje na diskurs, govore o pozicioniranosti žene kao bića koje je žrtva sistema, ali rešenje se ne nazire ili se ne nagoveštava. Čvršće se definiše ko su krivci za poziciju žene – muškarci – ali ne govori se sistemu koji stoji iza svega i kome odgovara takva situacija.
Potom, oni koji stvaraju lik žene u umetnosti upozoravajući na njenu poziciju, kao i oni koji se na političkoj sceni ili „na ulici“ bore za bolja ženska prava, sinhrono odbacuju određenu odgovornost da feminističko pitanje zaokruže i tako dovode do preispitivanja iskrenosti njihovog delovanja.
Stoga, najbitnije pitanje ostaje za kraj, da li feministički diskurs koji je opozicion stereotipnom može da proizvede okolnosti koje će ženu udaljiti od pat pozicije u kapitalističkom sistemu, ili naprosto – da li je simobl žene kao žrtve iscrpljen te konačno koristeći sve moguće aparate angažovanosti možemo da se pokrenemo u borbi protiv opresivnih organa ili nam svima pak odgovara da sve ostane kako jeste da bismo pronašli svoju „svrhu“.
(Espreso)