Pravoslavni vernici danas obeležavaju Tucindan – praznik na koji se kolje i priprema pečenica za Božić. To je praznik koji se tradicionalno proslavlja dva dana pred Božić.
Tucindan je tako nazvan, jer se tradicionalno tog dana tuče, to jest kolje prase božićnjarče za božićnu pečenicu.
Nekada se pečenica tukla, ubijala krušicom soli, a kasnije su počeli da je ubijaju ušicama sekire. Ubijeno ili samo ošamućeno prase se kolje i hvata mu se krv koja se meša sa mekinjama ili drugom stočnom hranom, pa se time hrani stoka da bi bila napredna i zdrava.
Negde se, pored pečenice, za Božić kolje kokoška ili pevac i to na kućnom pragu. Kokoš pojedu svi ukućani, a perje se zakopa u mravinjak kako bi bilo perja kao mrava.
Ovaj običaj se u Srbiji verovatno zadržao još iz paganskih, mnogobožačkih vremena i bio je u vezi sa prinošenjem žrtve. Vremenom, crkva ga je prihvatila i blagoslovila, jer posle Božićnog posta, dugog šest nedelja, sa mrazevima i zimom koja je u ove dane obično najjača, jaka hrana dobro dođe.
Za božićnu pečenicu se bira najlepše prase ili jagnje, mada neki pripremaju i ćurku ili kokošku. Životinja treba da bude bela, bez belega i telesnih nedostatka. Peče se sutradan, na Badnji dan, a jede za Božić.
U narodu postoji verovanje da utroba pečenice pripremljene na Tucindan ima lekovita svojstva i da je valja stavljati na bolna mesta.
Narodna verovanja kažu da se na Tucindan ništa ne sme davati iz kuće, jer će onda i preko cele godine stvari odlaziti iz doma, prvenstveno novac. Taj dan jedino šta možete da uradite je da vratite sve dugove kako bi vam godina dobro prošla.
Takođe, na ovaj praznik ne valja tući decu, jer će cele godine biti nevaljala i jer će im, veruje se – izaći čir na svakom mestu gde su udarena.
U nekim krajevima, na Tucindan se ne večera za stolom nego na podu. Prvo se postavljaju so i beli luk, a onda hleb, pasulj, kupus i ostala posna hrana. Za večerom domaćin mora biti okrenut istoku.
(Kurir)