Bogoljub Raljić rođen je u sadašnjem Kneževu 2. maja 1937. godine kao drugo od sedmoro dece oca Nikole i majke Perse
Dušan Raljić (58) krenuo je u potragu za voljenim stricem, ni ne sluteći da će ona vrlo brzo početi da liči na scenario za film.
Prvo je na mrežama objavio jedine informacije koje o njemu ima. S razlogom nema mnogo. Njegov stric još davno je misteriozno nestao bez traga.
„Rođen 1937. godine u tadašnjem Skender Vakufu, a nakon odsluženja vojnog roka, 1959. dolazi u Pančevo kod svog strica kod kog je učio obućarski zanat. Navodno je u to vreme imao neku devojku koja je bila trudna. Nakon godina života i rada u tom gradu, jedne večeri se nije vratio u svoj stan, a tamo ga nisu našli ni sutradan, a ni narednog dana. Bogoljubu Raljiću se gubi svaki trag“.
Dušan je pričajući sa ljudima, prelistavajući uspomene, podatke do kojih je dolazio sa ljudima sa kojima se susretao, saznao zanimljive činjenice. I danas, šezdeset i četiri godine kasnije, Dušan ne odustaje od svog cilja – da sazna šta se desilo sa njegovim stricem Bogoljubom.
Nakon toliko godina kopanja po prošlosti da sazna bilo šta što bi moglo da navede na odgovor, Dušan kaže da je nažalost pomak veoma mali, ali svaka informacija koju čuje, probudi mu novu nadu i motivaciju da nastavi potragu koja je poslednje tri godine sve intenzivnija.
– Toliko godina je prošlo, koliko će biti uspeha sam Bog zna…Uz pomoć jednog čestitiog čoveka iz Pančeva uspeo sam saznati ime tada devojke, gde je radila, stanovala tih godina i da je rodila muško dete sa mojim stricem – govori Dušan i vraća se na sam početak priče…
Bogoljub Raljić rođen je u sadašnjem Kneževu 2. maja 1937. godine kao drugo od sedmoro dece oca Nikole i majke Perse. Negde 1957. godine odlazi na odsluženje vojnog roka u Varaždin. Imao je strica Dušana u Pančevu sa kojim je bio u kontaktu i redovno razmenjivao pisma. Stric koji je u to vreme, prema rečima Bogoljubovog bratanca Dušana, bio vlasnik obućarske radnje u Pančevu, pozvao je svog rođaka Bogoljuba da dođe kod njega u Pančevo nakon služenja vojnog roka, što ovaj i čini.
– Sve je bilo dogovoreno pismima, a njegov otac Nikola bio je jedan od retko pismenih ljudi u to doba, veliki domaćin, veoma poštovan u svom kraju i šire. Shvatio je da nema života za mlade ljude na posnoj ledini i stočarstvu, i na području gde su zime trajale i po 6 meseci. Tako je odlučio da mog strica Bogoljuba pošalje u Pančevo kod brata kako bi završio obućarski zanat i tamo ostao – priča Dušan.
Tako je Bogoljub došao kod strica u Pančevo i živeo u ulici Braće Jovanović, a prema rečima onih koji su ga poznavali, Dušan kaže da je, kako je vreme odmicalo Bogoljub brzo učio zanat i bio vredan. Sve je išlo baš onako kako treba, tada mladi Bogoljub ima svega dvadeset i dve, tri godine.
Međutim, njihov život odjednom dobija drugi tok, postaje misterija koja do današnjeg dana nije razrešena. Šezdeset i četiri godine od Bogoljuba nema ni traga ni glasa.
– Bogoljub tog dana nakon šetnje ne dolazi u stan. Prošla je noć, međutim i ujutru soba je bila prazna. Mislili su „ajde, možda je negde kod kolega prenoćio“. Međutim, drugi, treći, peti dan – od Bogoljuba ni traga ni glasa. Sve vreme su se nadali da će se pojaviti, jer se do tada ništa slično nije dešavalo, pošto nije bio sklon nekim izlascima. U policiju nisu odmah išli pošto su se plašili da ga slučajno nije vrbovala emigracija, koja je u tim godinama bila vrlo aktivna, te su se plašili za sebe, od kontrola OZNE I UDBA-e, a takođe i zbog rodbine koja je radila pri JNA – priča Dušan.
Slali su pisma gde god su stigli. Iz Bosne su se javili roditelji da ni kod njih nije dolazio, niti im je pisao.
Na vratima se pojavljuje misteriozna devojka
Međutim, jednog jutra svi su ostali zatečeni kada se na vratima njihovog stana pojavila devojka – „Da li ovde stanuje Bogoljub Raljić“, upitala je. „Ja sam njegova devojka i trudna sam, a on za to ne zna, a pošto mi se ne javlja, došla sam da ga potražim“.
Devojci su objasnili da Bogoljuba, nažalost, već izvesno vreme nema, niti znaju išta o njemu. Ona je otišla, a kako Dušan priča, navraćala je još nekoliko puta, ali uzalud.
Dušan misli da bi dečak kojeg je Bogoljubova devojka rodila mogao biti 60. ili 61. godište, a sve ovo je pokrenuo u nadi da će uspeti da stupi u kontakt sa njim.
Bogoljubovi roditelji, rođaci i prijatelji dali su sve od sebe da ga nađu. Slali pisma, tražili ga, raspitivali se, ali niko ništa nije ni čuo ni video. Bogoljub kao u zemlju da je propao. Međutim, u njihovim životima tada se pojavio mali tračak nade, a Dušan prenosi detalje.
– Nakon pet, šest godina u Novi Sad dolaze dvojica Bogoljubove braće, Anđelko i Nedjeljko. Anđelko je bio limar i često je bio na terenu. Jedne večeri vraćajući se sa posla, svratio je u neku kafanu na železničkoj stanici, verovatno na potezu Pančevo – Novi Sad. I tako dok je pio kafu i čekao voz primetio je za drugim stolom ženu sa muškim detetom od nekih pet, šest godina. Žena je netremice gledala u njega i kaže skoro da mu je postalo neprijatno, da bi nedugo zatim ta žena ustala i prišla stolu i uz izvinjenje upitala „Da li vi slučajno poznajete Bogoljuba Raljića“. Anđelko je bio fizički jako sličan Bogoljubu i kaže da mu je odjednom kroz glavu proletelo milion misli. Prvo mu se javio strah da je nešto uradio, ko zna šta je sve bilo, i onako zbunjen joj je odgovorio samo kratko i direktno: „Ne znam“. Dečak je bio isti Bogoljub, kao jabuka jabuci – pričali su davno Dušanu.
Anđelko je došao kući i ispričao šta se desilo, svi su ga okrivili što se nije javio, a on te večeri nije mogao oka da sklopi.
– Pričali su mi da je ujutru rešio da ne ode na posao, već se uputio baš na tu železničku stanicu u nadi da će se ta misteriozna devojka pojaviti, ali uzalud. Još nekoliko puta je tu svraćao i čekao, ali ništa. Tu ženu više nikada nije video.
I eto kako Dušan priča, život piše romane, a po ovoj priči rekli bismo tužne. Vreme teče i neko s vremena na vreme započne tu priču, oživi sećanja i tako je sredinom osamdesetih godina poslat dopis Crvenom krstu, ali Dušan kaže da ni od njih nisu dobili nikakav povratni odgovor.
– Nisam mogao da se pomirim sa činjenicom da nećemo ništa saznati i krenuo sam u potragu putem Interneta, posećivao sam sve grupe i stranice koje se bave ovim temama. Tako sam kopao, molio, tražio bilo kakav trag. Tako mi se pre godinu dana javio Sejdo Fera iz Pančeva koji je donekle poznavao porodicu Raljić i Dušana i čak pomalo i tu priču. Tako sam zahvaljujući tom vrednom i čestitom čoveku došao do nekih podataka.
Dušan je posle godina traganja saznao da se ta devojka zvala Milena, radila je u tadašnjoj fabrici sijalica u Pančevu i stanovala u ulici Slavka Rodića u naselju Tesla. Tu su stali. Ulica je promenila naziv, naselje se izmenilo, oblik, život, sve je postalo drugačije. Nažalost blizu je da digne ruke od potrage jer kako kaže, postoje samo dve opcije – ili je promenio identitet ili mu je život prekinut.
– Nadamo se da ćemo saznati mnogo više. Ako ne o Bogoljubu, bar o gospođi Mileni za koju se iskreno nadam da je živa i o njenom sinu koji je ipak naše krvi i koga želim da upoznam – reči su Dušana koji se nada da će ova već sama po sebi tužna priča imati bar malo sreće na kraju.
(Izvor: Espreso / Telegraf)