Priča počinje 1876. godine, u Parizu. Blanš Monijer koja je tada imala 25 godina zaljubila se u starijeg, siromašnog advokata, koji se nije nimalo sviđao njenoj majci, pripadnici aristokratije.
Ona je bila odlučna da se uda za ljubav svog života. Zatim je odjednom, doslovno preko noći, Blanš nestala s lica zemlje. Majka i brat su je oplakali i nastavili sa svakodnevnim životom, iako su potajno krili strašnu tajnu.
Te 1901., 25 godina nakon nestanka mlade devojke, državni tužilac je dobio misteriozno pismo u kom je neko naveo da piše u ime usedelice koja je, izgladnela i zarobljena, na tavanu kuće gospođe Monijer već četvrtinu veka, gde živi u vlastitom smeću, odnosno izmetu i otpadu.
Šokirani pismom, policajci su odmah krenuli da istražuju. Policija je provalila u kuću i na tavan, na kom ih je zapljusnuo strašan smrad. Još veći šok je usledio kad su otkrili jezivo mršavu ženu koja se stisnula na krevetu i sakrivala od svetla koje nije videla 25 godina. Blanš, koja je u tom trenutku težila svega 25 kilograma, bila je zatvorenica sopstvene majke.
Jedan svedok je opisao scenu na koju su naišli:
– Odmah po ulasku u sobu otvorili smo prozor, i to uz velike poteškoće jer je tamne zavese prekrivao debeli sloj prašine. Sa prvim zracima svetlosti koji su se probili, videli smo telo koje leži na krevetu, pokriveno prljavim ćebetom. To je bila Blanš Monijer. Jadna žena je ležala potpuno gola na ofucanom žičanom dušeku. Oko nje su bili ostaci izmeta i urina, te komadi mesa, voća, povrća, ribe i bajatog hleba. Bube su se kretale po njenom krevetu. Vazduh nije mogao da se diše, a smrad je bio toliko jak da nismo mogli da ostanemo u prostoriji dovoljno dugo da završimo istragu.
Njena majka, gospođa Monijer (75) sedela je potpuno spokojno u dnevnoj sobi. Ona i devojčin brat privedeni su na informativni razgovor, a Blanš je odmah odvedena u bolnicu, na ivici smrti.
Majka jadne Blanš je odmah je uhapšena i umrla je u zatvoru 15 dana kasnije, nakon što je priznala svoj zločin. Naime, kada je njena kćer odbila da okonča vezu sa starijim advokatom, ona je odlučila da je zatvori u malenu prostoriju dok se ne predomisli. Blanš se nikad nije predomislila, a majka je nastavila da je drži zatvorenom i nakon smrti ljubavnika, 1885. godine.
Marsel je tvrdio kasnije da je devojka po svemu sudeći bila luda, i da nikada nije ni pokušala da pobegne iz sobe. Međutim, svedoci su tvrdili da su često imali prilike da čuju Blanš kako zapomaže i moli da je puste iz tamnice.
Jedan svedok naveo je da je 16. avgusta 1892. godine čuo da je nesrećna devojka plakala.
– Šta sam vam uradila da biste me zatvorili poput neke zveri? Ne zaslužujem ovu užasnu kaznu. Mora da Bog i ne postoji, inače ne bi dozvolio da njegova stvorenja ovako stradaju! I niko ni ne pokušava da mi pomogne – vikala je, ali se niko nije umešao i pokušao da je spase.
Njen zatvor nastavio se i nakon što je njen izabranik preminuo. Nije poznato zašto nikada nije pokušao da je spase.
Blanšin brat je osuđen na 15 meseci zatvora zbog pomaganja majci u zločinu, ali ubrzo je pušten jer je tvrdio da je njegova sestra mogla da izađe u bilo kom trenutku, ali da to nije želela da učini. Blanš je umrla 1913. godine u sanatorijumu i time je nje tužni životni put okončan.
(Izvor: Kurir)