Goran Živaljević, nekadašnji operativac Državne bezbednosti (DB), a kasnije i zamenik direktora Bezbednosno-informativne agencije (BIA), otkrio je savet koji su zapadni obaveštajci posle 5. oktobra 2000. godine dali svom čoveku koji je trebalo da se približi novoizabranom predsedniku Jugoslavije Vojislavu Koštunici.
Obaveštajni kurs
– U to vreme naše prisluškivanje uspeva da presretne klasični obaveštajni brifing za jednog stranca pravoslavne veroispovesti (!) koji je bio blizak kabinetu novog predsednika SRJ Vojislava Koštunice. „S njim moraš raditi polako, kao da se udvaraš devojci, zavodi ga nežno…“, glasila je jedna rečenica iz tog kratkog prozapadnog obaveštajnog kursa na temu – kako se približiti novom predsedniku – napisao je Živaljević u upravo objavljenoj knjizi „Služba 2“ (izdavač „Laguna“).
On je objasnio da se strani faktor nakon Petog oktobra malo opustio, uveren da više nisu toliko na merama prisluškivanja srpskih službi. Međutim, DB je sve vreme radio punom parom.
– Za vreme prelaznog perioda, od Miloševića do uspostavljanja nove vlade krajem januara 2001. godine, Kontraobaveštajno odeljenje Beogradskog centra nije postupilo po predviđenom scenariju, već je nastavilo punu primenu svih mera prisluškivanja prema diplomatama i drugim licima za koje je postojao neki oblik sumnje da obaveštajno rade u Srbiji.
Znali smo da je to posao koji ne može biti osporen i da nema logičnijeg puta od toga da se novo rukovodstvo Službe, pa i nova vlada, dočekaju sa aktuelnim informacijama, planovima i ocenama ekstremno prisutnog stranog faktora, tim pre što ih je procena o haosu unutar službi bezbednosti učinila opuštenim i mnogo manje opreznim nego ranije.
Da nije bilo te pogrešne procene i pobedničke opuštenosti, nikad se ne bi moglo desiti da visokorangirani zapadni obaveštajac preko telefona diktira spisak ljudi koji se moraju sačuvati u našoj diplomatiji „jer su radili za pravu stranu“, ili da se nonšalantno dogovaraju „otkupne cene“ za problematične režimske direktore koji bi velikodušno ponudili svoje usluge i „izvesnu finansijsku pomoć“ novim srpskim vlastima – naveo je Živaljević i dodao:
Opustili se
– Kao nikada pre Petog oktobra telefon je u dva-tri meseca prelaznog perioda korišćen bez zadrške i potpuno slobodno, čak i od strane vrhunskih zapadnih obaveštajaca kojima, bili smo ubeđeni, tako nešto ne može da se desi.
Ne znam ko im je dao procenu da srpska služba više nije u funkciji, da nema prisluškivanja i operativnog rada i da mogu slobodno da komuniciraju sa svojim doušnicima i drugim vezama, opušteno kao da su u Londonu ili Bostonu. Ko god da je stajao iza tog saveta ili procena, tog neočekivanog poklona, duboko smo mu zahvalni.
Novcem „otporaša“ nagrađeni oni koji su hapsili Miloševića
Živaljević je otkrio i gde su završile pare koje je DB u leto 2000. oteo od jednog „otporaša“ nakon što je izašao iz strane ambasade u Beogradu.
– Nakon dobijene pouzdane informacije o odlasku jednog „otporaša“ u prostorije zapadne ambasade, gde će mu biti predato 30.000 maraka, odlučili smo da insceniramo uličnu krađu, sa ciljem da ta torba završi kod nas. Bez većeg problema i bilo kakvog nasilja, to je i realizovano. Samo nakon pola sata, torba s novcem je bila na mom stolu, a „otporaš“ je, kako smo i predvideli, mudro odabrao da ovu hajdučiju ne prijavljuje policiji.
Problem je nastao gde smo se najmanje nadali. U torbi nije bilo 30.000, za koje smo znali iz precizne najave, već samo 20.000 nemačkih maraka, uz sleganje ramenima zbunjenih operativaca koji su ovaj posao brzo i lako obavili.
U trenutku kroz glavu mi prolazi mogućnost da su „moji momci“ rešili u ovim nesigurnim vremenima da ostave procenat i za sebe, ali odbacujem tu mogućnost znajući ih dobro od prvog dana rada u Službi. Čak me je bilo malo i sramota što sam tako nešto i pomislio, samo se nadam da niko od njih nije primetio taj moj pogrešan pogled – opisao je Živaljević i dodao:
– Rešenje dileme uskoro stiže zahvaljujući prislušnoj tehnici. Procenat od 10.000 maraka nije uzeo operativac Beogradskog centra, već ambasador koji je novac uručivao. Ekselencija je jednostavno svoje posredništvo naplatila, ostavljajući za sebe trećinu novca namenjenog mladim buntovnicima i novoj srpskoj revoluciji. Priča sa ovim novcem ovde nije završena.
On je ostao u službenoj kasi sve do petooktobarskih promena, da bi ga novo rukovodstvo podelilo operativcima u vidu nagrade za učešće u hapšenju Slobodana Miloševića, marta 2001. godine. Ostalo mi je upečatljivo da je jedan od njih odbio da „svojih sto maraka“ pretvori kasnije u evre, već ih i danas čuva kao uspomenu na taj zadatak, u kojem, bez obzira na nove trendove, nije rado učestvovao.
Dobićete u BiH sve dokle stigne vaša vojnička čizma
U vreme dok je na čelu DB bio Jovica Stanišić, prioritet operative i tehnike srpske službe je bio strani faktor, visoke diplomatske pozicije i obaveštajne službe, bez izuzetaka ili bilo kakve suzdržanosti, objašnjava Živaljević.
– U plejadi interesantnih razgovora, na zvučnicima Službe tih godina bi se ponekad našla i ovakva rečenica: „Rat je došao do svog kraja i preostaje nam crtanje granica. Sada je vreme da se konačno reši pitanje spornih enklava u istočnoj Bosni. Pregovori će samo potvrditi one pozicije do kojih stigne vaša vojnička čizma, ali to morate uraditi odlučno i što pre…“
Zauvek sam zapamtio ovaj savet koji je pred srebrenička dešavanja Radovanu Karadžiću uputio visokopozicionirani američki sagovornik iz svoje vile u Švajcarskoj. Više sam nego siguran da američka strana nikada ne bi potvrdila autentičnost ovoga razgovora, čak i da ih je neko pitao za to u poslednjih dvadeset pet godina.
(Izvor: Kurir)