„Multitude su ostale u neznanju… i njihovi lideri, tražeći njihove glasove, nisu se usudili da ih shvate.“ Tako je napisao Vinston Čerčil o pobednicima prvog svetskog rata u „Nastupajućoj oluji“. Ogorčeno se prisetio „odbijanja da se suoči s neprijatnim činjenicama, želje za popularnošću i izbornog uspeha, bez obzira na vitalne interese države“.
Američkim čitaocima koji gledaju beznačajan odlazak njihove vlade iz Avganistana i slušaju uložene napore predsednika Džoa Bajdena da opravda nečasni nered koji je napravio, možda će biti neprijatno prepoznati barem neki od Čerčilovih kritika međuratne Britanije.
Duševno stanje Britanije rezultat je kombinacije nacionalne iscrpljenosti i „imperijalnog preopterećenja“, da pozajmim izraz od Pola Kenedija, istoričara sa Jejla. Od 1914. godine nacija je preživela rat, finansijsku krizu i 1918-19 strašnu pandemiju, špansku groznicu. Ekonomski pejzaž je zasenilo brdo duga.
Iako je zemlja ostala izdavalac dominantne globalne valute, u toj ulozi više nije bila bez premca. Veoma neravnopravno društvo inspirisalo je levičarske političare da zahtevaju preraspodelu, ako ne i potpuni socijalizam. Značajan deo inteligencije otišao je dalje prihvatajući komunizam ili fašizam. U međuvremenu, etablirana politička klasa radije je ignorisala pogoršanje međunarodne situacije.
Globalna dominacija Britanije bila je ugrožena u Evropi, Aziji i na Bliskom istoku. Sistem kolektivne bezbednosti – zasnovan na Društvu naroda, koji je uspostavljen 1920. godine kao deo posleratnog mirovnog rešenja – urušavao se, ostavljajući samo mogućnost savezima da dopune tanko raširene imperijalne resurse. Rezultat je bio katastrofalan propust da se priznaju razmere totalitarne pretnje i da se skupe sredstva za odvraćanje diktatora.
Da li nam britansko iskustvo pomaže da razumemo budućnost američke moći? Amerikanci radije izvlače pouke iz istorije Sjedinjenih Država, ali možda bi bilo bolje osvetliti poređenje zemlje sa njenim prethodnikom kao anglofonskim globalnim hegemonom, jer Amerika danas po mnogo čemu liči na Britaniju u međuratnom periodu. Kao i sve takve istorijske analogije, ni ova nije savršena. Veliki spoj kolonija i drugih zavisnosti kojima je Britanija vladala 1930-ih godina danas nema pravog američkog pandana.
To omogućava Amerikancima da se uvere da nemaju carstvo, čak ni kada povlače svoje vojnike i civile iz Avganistana nakon 20-godišnjeg prisustva. Uprkos visokom mortalitetu od Covid-19, Amerika se ne oporavlja od traume koju je Britanija doživela u prvom svetskom ratu, kada je pobijen ogroman broj mladića (skoro 900.000 je umrlo, oko 6% muškaraca u dobi od 15 do 49 godina, da ne kažem ništa o 1,7 miliona ranjenih).
Niti se Amerika suočava sa tako jasnom pretnjom kao što je nacistička Nemačka predstavljala za Britaniju. Ipak, sličnosti su upadljive i nadilaze neuspeh obe zemlje da uvedu red u Avganistanu. („Jasno je“, primetio je „Ekonomist“ u februaru 1930, nakon što su „prevremene“ reforme modernizacije izazvale pobunu, „da Avganistan neće imati ništa od Zapada“)
A posledice po budućnost američke moći su uznemirujuće. Toliko knjiga i članaka koji predviđaju američki pad napisano je poslednjih decenija da je „deklinizam“ postao kliše. Ali britansko iskustvo između 1930-ih i 1950-ih podseća da postoje gore sudbine od blagog, postepenog propadanja.
Pratite novac
Počnite sa planinama duga. Javni dug Britanije nakon Prvog svetskog rata porastao je sa 109% BDP-a 1918. na nešto manje od 200% 1934. Američki savezni dug je na različite načine različit, ali je uporediv po veličini. Ove godine će dostići skoro 110% BDP-a, čak i više od svog prethodnog vrhunca neposredno nakon Drugog svetskog rata. Kancelarija za budžet Kongresa procenjuje da bi to moglo da premaši 200% do 2051.
Važna razlika između Sjedinjenih Država danas i Ujedinjenog Kraljevstva pre otprilike jednog veka jeste ta što je prosečan rok dospeća američkog saveznog duga prilično kratak (65 meseci), dok je više od 40% britanskog javnog duga bilo u obliku večnih obveznica ili rente. To znači da je američki dug danas mnogo osetljiviji na kretanje kamatnih stopa od britanskog. Još jedna ključna razlika je veliki pomak u fiskalnoj i monetarnoj teoriji, u velikoj meri zahvaljujući kritici britanske međuratne politike koju je sproveo Džon Mejnard Kejns.
Britanska odluka 1925. godine da vrati sterling zlatnom standardu po precenjenoj predratnoj ceni osudila je Britaniju na osmogodišnju deflaciju. Povećana moć sindikata značila je da su smanjenja plata zaostajala za smanjenjem cena tokom depresije. To je doprinelo gubitku posla. Pred 1932. stopa nezaposlenosti je bila 15%. Ipak, britanska depresija bila je blaga, ne samo zato što je napuštanje zlatnog standarda 1931. dopustilo ublažavanje monetarne politike.
Pad realnih kamatnih stopa značio je smanjenje tereta servisiranja duga, stvarajući novi fiskalni prostor za manevar. Takvo smanjenje troškova servisiranja duga izgleda malo verovatno za Ameriku u narednim godinama. Ekonomisti predvođeni bivšim ministrom finansija, Lovrensom Samersom, predvideli su inflatorne opasnosti iz trenutne fiskalne i monetarne politike. Tamo gde su britanske realne kamatne stope opadale tridesetih godina prošlog veka, predviđa se da će u Americi od 2027. godine postati pozitivne i da će do sredine veka stalno rasti na 2,5%.
Istina, prognoze o rastućim stopama i ranije su bile pogrešne, a Federalne rezerve ne žure sa pooštravanjem monetarne politike. Ali ako stope ipak porastu, američki dug će koštati više servisiranja, pritiskajući druge delove federalnog budžeta, posebno diskrecione izdatke poput odbrane.
To nas dovodi do srži stvari. Čerčilova velika preokupacija tridesetih godina prošlog veka bila je u tome što je vlada odugovlačila – temeljno obrazloženje svoje politike smirivanja – umesto da se energično ponovo naoružava kao odgovor na sve agresivnije ponašanje Hitlera, Musolinija i militarističke vlade imperijalnog Japana. Ključni argument bio je da su fiskalna i ekonomska ograničenja – ne samo visoki troškovi vođenja carstva koje se prostiralo od Fidžija do Gambije i od Gvajane do Vankuvera – onemogućile brže naoružavanje.
Možda se čini fantastičnim sugerisati da se Amerika danas suočava sa sličnim pretnjama – ne samo iz Kine, već i iz Rusije, Irana i Severne Koreje. Ipak, sama činjenica da izgleda izmišljeno ilustruje poentu. Većina Amerikanaca, kao i većina Britanaca između ratova, jednostavno ne žele da razmišljaju o mogućnosti velikog rata protiv jednog ili više autoritarnih režima, što dolazi iznad već opsežnih vojnih obaveza zemlje. Zato će predviđeni pad američke odbrambene potrošnje kao udela u BDP-u, sa 3,4% 2020. na 2,5% 2031. godine, izazvati zaprepašćenje samo za crkvene tipove. I oni mogu očekivati isti neprijateljski prijem – iste optužbe za huškanje – koje je Čerčil morao da podnese.
Moć je relativna
Relativni pad u poređenju sa drugim zemljama je još jedna tačka sličnosti. Prema procenama ekonomskog istoričara Angusa Medisona, britansku ekonomiju do tridesetih godina 20. veka po proizvodnji sustigli su ne samo američka (već 1872), već i nemačka (1898. i ponovo, posle katastrofalnih godina rata, hiperinflacija i pad, 1935) i Sovjetski Savez (1930). Istina, Britansko carstvo u celini imalo je veću ekonomiju od Ujedinjenog Kraljevstva, posebno ako se uključe i dominioni – možda dvostruko veće.
Ali američka ekonomija bila je još veća i ostala je više nego dvostruko veća od britanske, uprkos ozbiljnijem uticaju Velike depresije u Sjedinjenim Državama. Amerika danas ima sličan problem relativnog pada ekonomske proizvodnje. Na osnovu pariteta kupovne moći, koji dozvoljava niže cene mnogih kineskih domaćih dobara, kineski BDP je dostigao američki BDP 2014. Na osnovu sadašnjeg dolara američka ekonomija je i dalje veća, ali predviđa se da će se jaz smanjiti.
Ove godine će kineski BDP u dolarima biti oko 75% američkog. Do 2026. godine to će biti 89%. Nije tajna da Kina predstavlja veći ekonomski izazov nego što je to učinio Sovjetski Savez, jer njegova ekonomija nikada nije bila veća od 44% veličine američke tokom hladnog rata. Niti je poverljiv podatak da Kina nastoji da dostigne Ameriku u mnogim tehnološkim domenima sa aplikacijama za nacionalnu bezbednost, od veštačke inteligencije do kvantnog računarstva.
I ambicije kineskog lidera Sija Đinpinga su takođe dobro poznate – zajedno sa njegovim obnavljanjem ideološkog neprijateljstva Komunističke partije Kine prema individualnoj slobodi, vladavini prava i demokratiji. Američko raspoloženje prema kineskoj vladi značajno se pogoršalo u proteklih pet godina. Ali izgleda da to ne znači javni interes za aktivno suprotstavljanje kineskoj vojnoj pretnji. Ako Peking napadne Tajvan, većina Amerikanaca će verovatno ponoviti britanskog premijera Nevila Čembrlejna, koji je ozloglašeno opisao pokušaj Nemačke da iseče Čehoslovačku 1938. godine kao „svađu u dalekoj zemlji, među kojima ne znamo ništa“.
Ključni izvor britanske slabosti između ratova bila je pobuna inteligencije protiv Carstva i uopšteno protiv tradicionalnih britanskih vrednosti. Čerčil se s gnušanjem prisetio rasprave u Oksford Unionu 1933. koja je podnela predlog: „Ovaj dom odbija da se bori za kralja i domovinu“. Kako je primetio: „Bilo je lako nasmejati se takvoj epizodi u Engleskoj, ali u Nemačkoj, Rusiji, Italiji, Japanu, ideja o dekadentnoj, degenerisanoj Britaniji duboko se ukorenila i pokolebala mnoge kalkulacije.“
Naravno, upravo na ovaj način kineska nova vrsta diplomata „ratnika vukova“ i nacionalističkih intelektualaca gleda na Ameriku danas. Nacisti, fašisti i komunisti imali su dobar razlog da misle da Britanci podležu mržnji prema sebi.
„Nisam ni znao da Britansko carstvo umire“, napisao je Džordž Orvel o svom vremenu kao kolonijalni policajac u eseju „Pucanje u slona“. Nije mnogo intelektualaca doseglo Orvelov uvid da je Britanija ipak „mnogo bolja od mlađih imperija koje su nameravale da je zamene“.
Mnogi su – za razliku od Orvela – prihvatili sovjetski komunizam, sa katastrofalnim rezultatima za zapadnu obaveštajnu službu. U međuvremenu, šokantan broj pripadnika aristokratske društvene elite privukao je Hitlera. Čak su i čitaoci „Dejli ekspresa“ bili skloniji da ismevaju Imperiju nego da je slave.
Kraj imperija
Američko carstvo se možda ne manifestuje kao dominioni, kolonije i protektorati, ali percepcija međunarodne dominacije i troškovi povezani sa preopterećenjem su slični. I levica i desnica u Americi sada rutinski ismevaju ili ruže ideju imperijalnog projekta. „Američko carstvo se raspada“, pozdravlja Tom Engelhart, novinar „The Nation“.
S desne strane, ekonomista Tajler Koven sardonistički zamišlja „kako bi mogao izgledati pad američkog carstva“. U isto vreme kada Kornel Vest, progresivni afroamerički filozof, vidi akciju „Crni životi su važni“ i borbu protiv američkog carstva kao „jedno te isto“, dva republikanaca koji podržavaju Trampa, Rajan Džejms Girduski i Harlan Hil, zovu pandemiju „najnovijim primerom kako američko carstvo nema odeću“.
Desnica i dalje brani tradicionalni prikaz osnivanja republike – kao odbacivanje britanske kolonijalne vladavine – od pokušaja „probuđene“ levice da preoblikuje američku istoriju prvenstveno kao priču o ropstvu, a zatim o segregaciji. Ali malo njih sa obe strane političkog spektra čeznu za dobom globalne hegemonije koja je započela 1940-ih.
Ukratko, poput Britanaca 1930-ih, Amerikanci 2020-ih su se zaljubili u imperiju – činjenica koju su kineski posmatrači primetili i koja im se sviđa. Ipak, carstvo ostaje. Doduše, Amerika ima nekoliko pravih kolonija: Portoriko i Devičanska ostrva SAD na Karibima, Guam i Severna Marijanska ostrva u severnom Pacifiku i Američku Samou u južnom Pacifiku.
Po britanskim standardima, to je bedna lista poseda. Ipak, američko vojno prisustvo gotovo je sveprisutno kao što je nekada bila Britanija. Osoblje američkih oružanih snaga nalazi se u više od 150 zemalja. Ukupan broj raspoređen izvan granica 50 država je oko 200.000. Sticanje tako velikih globalnih odgovornosti nije bilo lako. Ali zabluda je verovati da će ih biti lakše ukloniti. Ovo je lekcija iz britanske istorije na koju Amerikanci moraju više da obrate pažnju.
Nepromišljena odluka predsednika Džoa Bajdena o „konačnom povlačenju“ iz Avganistana bio je samo poslednji signal američkog predsednika da zemlja želi da smanji svoje obaveze u inostranstvu. Barak Obama je započeo proces prebrzim napuštanjem Iraka i 2013. godine objavio da „Amerika nije svetski policajac“. Doktrina Donalda Trampa „Amerika na prvom mestu“ bila je samo populistička verzija istog impulsa: i njega je svrbelo da izađe iz Avganistana i da zameni tarife protiv pobunjenika.
Problem, kako ovomesečni debakl u Avganistanu savršeno ilustruje, jeste to što je povlačenje od globalne dominacije retko miran proces. Kako god da to izrazite, objavljivanje da odustajete od svog najdužeg rata priznanje je poraza, i to ne samo u očima talibana. Kina, koja deli kratki deo svoje ogromne kopnene granice sa Avganistanom, takođe pažljivo posmatra. Tako je i sa Rusijom, sa zloradstvom – ruskim terminom za Schadenfreude. Nije bila puka slučajnost to što je Rusija vojno intervenisala u Ukrajini i Siriji samo nekoliko meseci nakon Obaminog odricanja od globalne policije.
Bajdenovo uverenje (izraženo Ričardu Holbruku 2010.) da bi se moglo izaći iz Avganistana dok je Ričard Nikson izlazio iz Vijetnama i „izvući se s tim“ je loša istorija: poniženje Amerike u Indokini imalo je posledice. To je ohrabrilo Sovjetski Savez i njegove saveznike da naprave probleme na drugim mestima – u južnoj i istočnoj Africi, u Centralnoj Americi i u Avganistanu, koji je napao 1979.
Ponavljanje pada Sajgona u Kabulu će imati uporedne negativne efekte. Kraj američkog carstva nije bilo teško predvideti, čak ni na vrhuncu neokonzervativne oholosti nakon invazije na Irak 2003. godine. Postojale su najmanje četiri osnovne slabosti američkog globalnog položaja u to vreme, kao što sam prvi put rekao u „Kolosu: Uspon i pad američkog carstva“.
Oni su nedostatak radne snage (mali broj Amerikanaca ima želju da provede duže vreme na mestima poput Avganistana i Iraka); fiskalni deficit (vidi gore); deficit pažnje (tendencija biračkog tela da izgubi interes za bilo kakvu veliku intervenciju nakon otprilike četiri godine); i istorijski deficit (nespremnost kreatora politike da nauče lekcije od svojih prethodnika, a još manje od drugih zemalja).
To nikada nisu bili deficiti britanskog imperijalizma. Još jedna razlika – na mnogo načina dublja od fiskalnog deficita – je negativna neto pozicija međunarodnih ulaganja (NIIP) Sjedinjenih Država, koja iznosi nešto manje od -70% BDP-a. Negativan NIIP u suštini znači da strano vlasništvo nad američkom imovinom premašuje američko vlasništvo nad stranom imovinom.
Nasuprot tome, Britanija je i dalje imala izuzetno pozitivan NIIP između ratova, uprkos količini inostrane imovine koja je likvidirana za finansiranje Prvog svetskog rata. Od 1922. do 1936. godine konstantno je bio iznad 100% BDP-a. Do 1947. pao je na 3%. Rasprodaja preostalog carskog srebra (tačnije, obavezivanje britanskih investitora da prodaju imovinu u inostranstvu i predaju dolare) bio je jedan od načina na koji je Britanija platila Drugi svetski rat. Amerika, veliko carstvo dužnika, nema ekvivalentno gnezdo. Može sebi priuštiti da plati troškove održavanja svog dominantnog položaja u svetu samo prodajom još više svog javnog duga strancima. To je nesigurna osnova za status supersile.
Pred novim olujama
Čerčilov argument u „Nastupajućoj oluji“ nije bio da je uspon Nemačke, Italije i Japana bio nezaustavljiv proces, koji je osudio Britaniju na pad. Naprotiv, insistirao je na tome da je rat mogao biti izbegnut da su zapadne demokratije preduzele odlučnije mere ranije 1930-ih. Kada ga je predsednik Frenklin Ruzvelt pitao kako bi se rat trebao nazvati, Čerčil je „odmah“ odgovorio: „Nepotreban rat.“
Na isti način, nema ništa neumoljivo u usponu Kine, a još manje u Rusiji, dok su sve manje zemlje povezane s njima slučajevi ekonomske korpe, od Severne Koreje do Venecuele. Kinesko stanovništvo stari čak i brže nego što se očekivalo; njegova radna snaga se smanjuje. Nezavisni dug privatnog sektora teži rastu. Njegovo loše postupanje sa početnom epidemijom COVID-19 uveliko je naškodilo njenom međunarodnom ugledu.
Takođe rizikuje da postane negativac klimatske krize, jer ne može lako da se oslobodi navike sagorevanja uglja za napajanje svoje industrije. Pa ipak, previše je lako videti razvoj događaja koji bi mogao dovesti do još jednog nepotrebnog rata, najverovatnije oko Tajvana, koji gospodin Si želi i za koji se Amerika (dvosmisleno) obavezala da će braniti od invazije – opredjeljenje koje sve više nema kredibilitet kako se ravnoteža vojne moći menja u istočnoj Aziji. (Rastuća ranjivost američkih nosača aviona na kineske protivbrodske balističke rakete, poput DF-21D, samo je jedan problem za koji Pentagonu nedostaje dobro rešenje.)
Ako američko odvraćanje ne uspe i Kina prokocka glavni udar, Sjedinjene Države će se suočiti sa mračnim izborom između vođenja dugog, teškog rata – kao što je to učinila Britanija 1914. i 1939. – ili raskida, kao što se dogodilo nad Suecom 1956. godine.
Čerčil je rekao da je napisao „Nastupajuću oluju“ kako bi pokazao: kako je zloba zlih ojačana slabošću čestitih; kako strukturi i navikama demokratskih država, osim ako nisu zavarene u veće organizme, nedostaju oni elementi upornosti i ubeđenja koji jedini mogu dati sigurnost skromnim masama; kako, čak i u pitanjima samoodržanja… saveti razboritosti i uzdržanosti mogu postati glavni činioci smrtne opasnosti… (kako) srednji kurs usvojen iz želja za sigurnošću i mirnim životom može dovesti do katastrofe.
Svezak je zaključio jednom od svojih brojnih jezgrovitih maksima: „Činjenice su bolje od snova“. Američki lideri poslednjih godina postali su preterano naklonjeni snovima, od fantazije neokonzervativaca „punog spektra dominacije“ pod vođstvom Džordža Buša do mračne more američkog „pokolja“ koje je zamislio Donald Tramp. Kako se okuplja još jedna globalna oluja, možda je vreme da se suočimo sa činjenicom da je Čerčil previše dobro razumeo: kraj carstva je retko, ako i ikada, bezbolan proces.
(Izvor: Blic / The Economist)