Postoje mnogi ljudi i brojne situacije iz naše istorije o kojima znamo vrlo malo. Činjenica je da su neke vredne pomena, a neke ne, međutim, isto tako neke su neopravdano pale u zaborav. Tu nepravdu svakako treba ispraviti, pogotovo zbog toga, što veličina jednog naroda živi upravo u sećanjima na njegovu istoriju i kroz pomen onih koji su je hrabro pisali kroz svoje žrtve i stradanja.
Ovo je priča o Lujzi Krikner, ona je bila žena velikog vojvode Živojina Mišića i ćerka bogatog Švajcarca nemačkog porekla.
Njen otac se nije mirio sa činjenicom da će se njegova ćerka udati za „seljčkog sina, oficira sa malom platom“, ali ipak ljubav je bila jača.
Лујза Крикнер била је жена великог војводе Живојина Мишића. Била је ћерка богатог Швајцарца, немачког порекла. Нен отац се није мирио са чињеницом да ће се његова ћерка удала за „сељчког сина, официра са малом платом“, но љубав је била јача. pic.twitter.com/2e2wErrGvj
— Jovana Ćirković (@rilivadivuk) October 9, 2021
Ključni argument bio je da je mladi par različite vere, porodica Krikner pripadala je reformatorskoj crkvi, a mladi poručnik je bio pravoslavne vere. Uprkos protivljenju roditelja, Lujza je pobegla za Živojina, a njeni roditelji odbili su da daju miraz. Lujza i Živojin Mišić venčali su se 30. oktobra 1884. godine u Vaznesenjskoj crkvi u Beogradu.
Sudbina Lujze Mišić
Lujza je delila sudbinu muških članova svoje porodice i sudbinu svoje nove domovine Srbije.
Krajem 1915. godine povlači se sa srpskom vojskom preko Albanije sve do Drača. Vojvoda Mišić, tada već proslavljeni vojskovođa i sinovi, oficiri srpske vojske, odlaze na Krf, a ona sa ostalim našim izbeglicama u Francusku. Godine 1917, pred sam proboj Solunskog fronta, Lujza se vraća iz Francuske i pridružuje se mužu, koji se tada sa svojim štabom nalazi u Solunu. Odatle sa srpskom vojskom stiže u Beograd.
Iz rata se vojvoda Mišić vraća slavan, ali narušenog zdravlja. Lujza bdi nad njim danonoćno, zajedno sa lekarima, ali 21. januara 1921. godine Živojin Mišić umire na njenim rukama.
Sa vojvodom Mišićem je imala šestoro dece, a njihova dva sina, Radovana, koji je stradao kao zarobljeni rezervni potpukovnik JV u proleće 1941, i sina Aleksandra, rezervnog majora JVuO su streljali Nemci u Valjevu 1941.
Nakon ovog događaja, Lujza je promenila protestantsku veru i prešla u pravoslavlje, a zatim je promenila i ime, pa je postala Magdalena Mišić.
Posle smrti svog supruga Živojina, odlučuje se da mu ispuni želju i sa decom se preseli u Struganik. Prodala je sve u Beogradu i izgradila novu kuću u Struganiku, pored stare Živojinove.
Kada su joj Nemci ubili sina Aleksandra, govorila je da iz njenih vena istekla nemačka polovina krvi.
Nemci su uhapsili i sina Vojislava, koji je bio simpatizer partizana. Kad je to čula, Lujza je uzela memoare Augusta fon Makenzena, komandanta svih neprijateljskih snaga koje su 1915. godine napale Srbiju, u kojima on veliča hrabrost srpskih vojnika i vojničku veštinu, strategiju i čovečnost vojvode Mišića. Posle nekoliko dana Beme je poslao automobil po Lujzu. U njegovom kabinetu čekao ju je sin Vojislav. Vojislav je, 1943. godine otišao u partizane, odakle se vratio kao kapetan.
U pohodu na Ravnu goru, decembra 1941. godine, nemačka kaznena ekspedicija spalila je kuću Lujze Mišić u Struganiku. Ostatak života je provela u Beogradu, u svom stanu. Ponekad je odlazila u svoj voljeni Struganik kod Mišićeve familije, a preminula je 7. decembra 1956. godine u Beogradu.
Na zidu muzeja u Struganiku vise dve krštenice. Na jednoj piše: Lujza Krikner, a na drugoj: Magdalena Mišić.
U njenu čast na sceni Akademije 28 u Beogradu 5. oktobra 2015. godine premijerno je izvedena predstava „Lujza Mišić“.
Njen lik ovekovečen je i u drami „Mišići“ u kojoj se, upravo kroz pripovedanje ove hrabre žene, opisuje tragedija porodice Mišić.
(Izvor: Espreso / Blic žena)