Zakon jačeg čini se još uvek je na snazi. Mnogo puta smo se svi mi osvedočili u to da da je nepravda spveprsutna i da je mobing i te kako prisutan u srpskom društvu.
Na sreću ima još onih dobrih ljudi koji su spremni da se zauzmu za nekog drugog i da se pohrvaju sa nepravdom. U prilog tome govori i priča u nastavku:
„Prodavnica u kojoj kupujem od kada se otvorila, večeras… Puno. Jedno 50 ljudi…
Stojim sa majkom, čekamo red za delikates. Momak koji radi na voću i povrću vuče džakove sav pogrbljen (daj bože da radi za više za 25.000), pojavljuje se drugi u crvenom prsluku i počinje da urla:
“Alo, debilu, dolazi ovamo. Šta sam ti ja rekao?” (psovke ne bih da citiram) i to se ponavlja u nedogled….
Alo, momak, moramo li da slušamo ovo? Kakav je to način komunikacije?
“Tebi ako se ne sviđa, izađi napolje!”
Šta si rekao?
Ostavljam kolica majci i kao furija krećem ka njemu. Sad idemo kod šefa…
Izlazi žena usplahirena: “Oprostite, šta se desilo?”
Vidite, gospođo, ovde pazarim svaki dan. Ono što očekujem je da ne slušam urlanje i vređanje nekoga. Još manje da mi neko kaže da izađem napolje.
A najmanje da neko nekoga na moje oči i uši mobinguje, a taj vuče kao magarac, jer ako taj ne sme da prijavi, prjaviću ja! Otići ću vam pravo u direkciju!
Tek tada se priključuje njih 20-ak sa odobravanjem, što iz reda na delikatesu, što onih koji čekaju na kasama!
Epilog: Dobili smo izvinjenje. I mi, potrošači, i momak sa povrća i voća. I to im je, vidljivo, baš bila frka. Izašli su i psovač, i šefica, i šef smene.
1. Ljudi, reagujte! Zaštite slabe! Nema izgovora.
2. Izgleda da je potrebno da samo jedan pokaže zube i kaže ono što treba, pa da ga ostali podrže.
Nije teško! Nije teško! Ako svaki dan neko ukaže da je takvo ponašanje nedopustivo, možda ćemo nešto i promeniti!“
(Espreso)