U današnje vreme se roditeljstvo dosta razlikuje od onoga pre 30-ak godina. Napredovalo se u filozofiji roditeljstva, uključujući zdravlje i sigurnost. Beki Skuire, majka četvoro dece i pisac otkrila je u čemu je detinjstvo tada bilo bogatije i zdravije nego u današnje vreme.
Stavljali su jedno drugo na prvo mesto. Kad su naši roditelji bili mladi, nije bilo neuobičajeno da je brak najvažniji odnos u porodici. Ali, u poslednjih 30 godina roditelji su počeli da tretiraju svoju decu kao centar sveta.
Gledati na svog supružnika kao na prioritet može da bude teško, ali je ključno za zdravu i srećnu porodicu. „Kada me deca prekidaju dok razgovaram sa mužem, kažem im da će morati da sačekaju (osim ako nije jako hitno). Deca treba da nauče da se sve ne vrti oko njih.
Govorili su deci da se igraju igraju napolju
„Većina mojih sećanja iz detinjstva je igranje na otvorenom, u prirodi, koristeći maštu. Moji prijatelji i ja bismo izašli napolje čim smo se vratili kući iz škole. Ušli bismo na večeru, a zatim se vraćali napolje do mraka. Uživala sam gledajući TV, ali uvek smo voleli da budemo napolju“. Bitno je znati da deci nije potreban sportski teren ili bazen za zabavu napolju. Sve što im treba je njihova mašta.
Verovali su svojoj deci
„Siguran sam da se većina nas seća da smo većinu svog slobodnog vremena vozili bicikl s prijateljima kilometrima daleko od kuće, boravili napolju do mraka, a sve to bez znanja roditelja gde smo bili. To se može nazvati „roditeljstvom slobodnog kruga“ ili čak smatrati i opasnim. Ali verovati svojoj deci je veoma bitno kako bi i oni mogli učiti i praktikovati odgovornost“.
Nisu forsirali određenja znanja
Pre 1980. godine, glavni fokus u ranim godinama deteta bili su kreativnost i društvene veštine. Deca nisu znala da čitaju kad su krenula u vrtić, a mnoga nisu znala ni abecedu. Roditelji su decu učili da poštuju druge, da dele i sklapaju prijateljstva. Kulturno gledano, naša deca su primorana da se takmiče u ranoj dobi što povećava, ako ne i uzrokuje, teskobu i stres.
Učili su ih pristojnosti
Kada govorim o učenju socijalnih veština, uvek sam u šoku zbog nedostatka manira koji danas vidim kod mnogo dece i tinejdžera. Suprug i ja smo pre nekoliko godina proveli nedelju dana kuvajući za 300 tinejdžera. Provodili smo ceo dan kuvajući, prali smo posuđe i posluživali hranu na njihove prazne tanjire. Bili smo šokirani zbog količine pohvala: samo dvoje od 300. To je jednostavan primer.
Večerali su kao porodica
Roditelji danas teže žrtvovanju porodične večere u svrhu vanastavne aktivnosti i to je štetno. Deca koja učestvuju u redovnim porodičnim obrocima ređe imaju teskobu i depresiju. Imaju veća akademska postignuća i bolje psihičko zdravlje. Nemojte meriti obroke prema aktivnostima, već raspored aktivnosti prema obrocima.
Zadavali su deci zadatke
Kad sam ja odrastala, svaka je subota bila rezervisana za obavljanje poslova. Nismo se mogli igrati s prijateljima ili baviti bilo kakvim drugim aktivnostima dok nismo očistili spavaće sobe i obavili nekoliko drugih zadataka. Čistila sam kupatilo, usisavala, brisala prašinu i još mnogo toga. Danas se od dece traži da preuzmu samo najviše trivijalne odgovornosti. Možda ćete se iznenaditi koliko su zapravo vaša deca sposobna, samo im treba pružiti priliku.
Disciplinovalii su jedni drugima decu
Što biste uradili da vas drug vašeg mališana ne želi da posluša ili čak udari vaše dete? Da li biste ih pitali hoće li prestati? Da li bi se uopšte usudili da to kažete njegovom roditelju? Naši roditelji imali su neizrečeno pravilo da će ih, ukoliko je dete neposlušno, bezobrazno ili čak naporno, disciplinovati na isti način kao i svoju decu.
Priređivali su rođendanske kućne proslave
„Rođendanske proslave koje bi naši roditelji priređivali uključivali su tortu i sladoled. Oni nisu svakom gostu davali korpu napunjenu poklonima. Nisu iznajmilljivali igraonicu ili plaćali profesionalnog fotografa ili ugostitelja. Uprkos tome, mi smo se zabavili“.
Držali su stvari jednostavnima
Najbolji deo „dobrih starih“ dana bio je koliko je sve to pre bilo jednostavno. Kao deca nismo žurili s fudbalskog treninga na sate klavira ili plesa. Naši roditelji nas nisu vodili u Diznilend svako leto i nisu kupovali tablete. Bilo nam je dosadno, ali koristili smo svoju maštu. I uspeli smo. Naša deca će završiti dobro – čak i bolje nego mi. Ne treba im sve dati na srebrnom tanjiru. Ne treba da budu najbolji u svemu, pa čak ni u jednoj stvari. U redu je ako padnu i povrede se ili im se slomi srce. To je način na koji će oni učiti i rasti.