Išao jednom stari mudrac putem, posmatrao prirodu i uživao u jarkim prolećnim bojama. Najednom ugleda muškarca koji je nosio na leđima neki težak tovar. Videlo se kako mu pod teretom podrhtavaju noge.
– Zašto sam sebe osuđuješ na tako težak rad i stradanje? – pitao je starac.
– Mučim se da bi moja deca i unuci bili srećni – odgovori onaj nesrećnik. – Moj pradeda je sebe osudio na težak život i rad za dobro mog dede, deda za dobro mog oca, otac zbog mene, a ja ću se pomučiti zbog sreće svoje dece.
– Da li je neko u vašoj porodici bio srećan? – zapitao je mudri sabesednik.
– Do sada nije, ali računam da će moja deca i unuci biti srećni! – uzviknuo je sanjalački muškarac.
– Nažalost, nepismen čovek ne može naučiti da čita, kao što krtica ne odgaja orla! – uzdahnuo je stari mudrac. – Najpre moraš naučiti da ti sam budeš srećan, i tek onda ćeš moći svoju decu naučiti da budu srećna. To će im biti najdragoceniji poklon od tebe.