Zapoved carska: Po svim zemljama, i po gradovima, i po župama, i po krajištima, razbojnika i lopova da ne bude ni u čijoj oblasti!
Tako je član 145 Dušanovog zakonika zapovedao svima da se bore protiv imovinskog kriminala, običnog i organizovanog. Carstvo nije imalo policijski aparat, pa je odgovornost za hvatanje lopova i razbojnika bila na celom selu, odnosno opštini. U selu je izabirano „pet ili šest zakletih dobrih ljudi“. Oni će sprovesti „opštu istragu“ koja treba da utvrdi da li je osumnjičeni „poznati lopov”, a to je značilo da se profesionalno bavi krađama i razbojništvima.
Tako je u srednjem veku funkcionisalo specijalno pravosuđe protiv organizovanog kriminala, koje je bilo začetak srpske verzije inkvizicionog sudskog postupka. Seoski organi su pokretali postupak, a ukoliko bi se negde našao lopov ili razbojnik, celo selo bi bilo raseljeno, uz obavezu naknade štete. Profesionalni lopovi kažnjavani su oslepljivanjem, a profesionalni razbojnici vešanjem „naglavce“.
– Srpska pravna i istorijska nauka je saglasna da ovde nije reč o represiji protiv pojedinih slučajeva krađe ili razbojništva, nego opštoj borbi protiv onih ljudi koji su „poznati kao tati i gusari”, jer se stalno bave krađom i razbojništvom. Ova borba bila je moguća uvođenjem srednjovekovnog procesnog instituta „opšte istrage“ lokalnog stanovništva. Mada su profesionalnim lopovima i razbojnicima sudile sudije „carstva mi”, u praksi je sudski postupak morao da bude iniciran od organa lokalne zajednice – kaže dr Zoran Čvorović, profesor istorije države i prava na Pravnom fakultetu u Kragujevcu.
„Tatba“ je bila reč za krivično delo krađe u srpskom i ruskom srednjovekovnom pravu. „Tat“ je bio jedini naziv za lopova u Dušanovom zakoniku i u zakonima moskovske Rusije, gde se kasnije pojavljuje i reč „kraža“ za tajno prisvajanje tuđe stvari. Obe reči označavaju nešto skriveno, učinjeno kradom, krišom, iz potaje.
– U moralnoj i pravnoj svesti Rusa i Srba u srednjem veku, skriveno delovanje lopova shvatano je kao ključno obeležje krađe – navodi Čvorović u knjizi „Dušanov zakonik u ruskom ogledalu“, koja je nedavno predstavljena na Pravnom fakultetu u Beogradu.
Profesor je ukazao studentima da su i telesne kazne iz Dušanovog zakonika bile preteča kaznene evidencije. Na primer, obični lopovi bili su kažnjavani odsecanjem dela uveta, a za neka krivična dela bilo je predviđeno odsecanje nosa i ruku. Tako je svaki prestupnik nosio svoj „dosije“ i svima bi bilo očigledno da je kažnjen.
U ruskim propisima je čak tri veka kasnije postojala obaveza članova lokalne zajednice da prijave sve a novopridošle osobe sa odsečenim ušima, jer je to bio način kažnjavanja i policijskog obeležavanja osuđenih lopova. Moskovska Rusija je takođe preuzela i pokretanje postupka pred srezom, koji nije predstavljao suđenje, već je bio strogo policijski i imao za cilj sprečavanje i presecanje organizovanog kriminala.
– Najveća unutrašnja pretnja javnoj bezbednosti u srednjovekovnim srpskim i ruskim prilikama bio je organizovani kriminal, a efikasna borba protiv njega podrazumevala je kompromis između države i društva, zahvaljujući kojem je nejaki i malobrojni državni aparat mogao da kontrolište celokupnu, tada uglavnom besputnu, državnu teritoriju – navode istoričari.
Pored tata, Dušanov zakonik poznavao je i „gusare“ kao razbojnike koji otimaju javno, uz primenu nasilja. Kasnije izmene zakonika inkriminisale su „najezdu“ i „grabež“, koji se uglavnom odnose na otimanje zemlje, naročito u slučajevima kada se vlastelin premešta na drugi položaj i teritoriju, „pa iz mržnje (pizme) kakvo zlo učini, zemlju opleni, ili kuće popali…“
Najezda se kažnjavala oduzimanjem „najezdnih konja“, tako što je polovina ovih životinja išla u korist vladara, odnosno države, a druga polovina u korist oštećenog. Konj je u srednjovekovnoj Srbiji imao veliku vrednost, pa je služio kao neka vrsta novčane jedinice za obeštećenje.
„Ako li koga snađe najezda ili obesna sila, oni konji najezdni svi da se uzmu, polovina caru, a polovina onome koga su najahali“, pisalo je u Dušanovom zakoniku.
Kasnije zakonske izmene dodale su i smrtnu kaznu za ljude koji su izvršili najezdu, jer se ovo krivično delo izjednačavalo sa umišljajnim ubistvom. Time je najezda prevazišla privatne interese i prešla u sferu delikata protiv javnih interesa.
Najezda i grabež bili su kažnjavani ne samo radi zaštite privatne imovine, nego i da bi se sprečila zloupotreba vlasti, jer je krug potencijalnih učinilaca bio ograničen na „vlastelu i vlasteličiće kojima je car dao zemlju i gradove“, a koji su „mimo Zakona carevog oplenili svoja sela i ljude“.
U prvi plan izbija interes države da zaštiti javni red i mir. Cilj je bio da celokupno stanovništvo, bez obzira na stalež, bude zaštićeno od nasilja, pljačke i „samopomoći“ odnosno preuzimanja pravde u svoje ruke, što je već tada bilo prepoznato kao krivično delo protiv pravosuđa i javnog poretka. Jedna vrsta „samopomoći“ bila je i mirenje između oštećenog i osumnjičenog, što se smatra pretečom današnje nagodbe između tužioca i okrivljenog. Pravni istoričari tvrde da su sporazumi o priznanju krivice odraz slabosti države odnosno aparata koji treba da obezbedi dokaze.
Izdaja ili „nevera“ se u srednjovekovnoj Srbiji u 14. veku, kao i u Moskovskoj državi u 16. veku, kažnjavala opštom konfiskacijom imovine, koja prelazi u vladarev fond.
Za odavanje vojne tajne neprijatelju sledila je i smrtna kazna.
„Za neveru – kuća da plati“, navodi se u članu 52 Dušanovog zakonika, a to je značilo kolektivnu krivičnu odgovornost cele „kuće“ odnosno porodice izdajnika. Osnovna društvena jedinica u nemanjićkoj Srbiji bila je porodica, a kolektivna porodična svojina bila je dominantan tip svojine kod svih staleža. Na tome se zasnivala i kolektivna krivična odgovornost kod krivičnog dela izdaje. Kuća je bila i pravno lice, koje je jedinstveno nastupalo u odnosima prema državi, predstavljena porodičnim starešinom kao svojevrsnim zastupnikom.
(Izvor: politika.rs)