Kao za sve tako i u sistemu kažnjavanja treba imati poštovati koje su kazne za male greške, a koje za velike greške. Ne treba da bude ista kazna za sve. Roditelji uglavnom misle da nigde ne greše vezano za vaspitanje svoje dece, ali nije to baš tako. Odrediti pravu kaznu nije baš lako.
Roditelji nekada ne mogu da se kontrolišu pa kažnjavaju decu i za stvari za koje ne bi trebali. Neke kazne mogu da ostave negativne posledice na dete. Ako dete nije napravilo svesno ili namerno neku lošu stvar, ne treba ga kazniti. Ako ga kaznite zbog neke nesrećne okolnosti može izrasti u neodlučnu osobu.
Ne morate razgovarati naredbodavno sa detetom, možete ga naučiti da je dovoljno da ga zamolite nešto ili iskažete da se ne slažete sa njegovim mišljenjem. Kazna nikako ne sme da bude emotivna. Roditelji često očekuju više od dece, ako se očekivanja ne ostvare onda se roditelji ne osećaju zadovoljno.
Javno kažnjavanje može da izazove bes kod deteta i sutra može da bude zavisno od tuđeg mišljenja. Ne treba da se dete oseti poniženo i postiđeno. Ono ima svoju ličnost i ne treba je lomiti. Mnogo je važno da ako kažemo da ćemo ga kazniti ili uraditi bilo šta drugo, do toga mora da dođe da vas dete ne bi shvatilo kao neozbiljne i da pričate uzalud.
Ako nekada niste sigurni koje dete je krivac, kaznite ih sve. Tako se krivac neće izvući, a oni će znati da ni jedno nema privilegija već da su svi jednaki. Dete koje je stalno pod kaznom jer je nešto uradilo ne može da bude jaka osoba. Posebno je važno da deci ne govorite uvredljive reči, jer je to jako opasno za poudanje vaše dece. Roditelji treba da koriste neutralni rečnik i ne treba emotivno da reaguju.
(Izvor: Beograd.in)