Često se vodi polemika o tome da li se pravilno kaže srpski ili srbski. Da li smo Srbi ili Srpi, da li nam je državljanstvo srpsko ili srbsko.
„Srbski narod kao Teodul“ je spis Nikolaja Velimirovića na koga se najviše pozivaju „Čuvari srbstva“. Oni podsećaju na vreme kada su izlazile Davidovićeve „Novine serbske“, na „Društvo srbske slovenosti“, kao i na „Srbsko učeno društvo“. Navode i prepisku između vladike Lukijana Mušickog i Vuka Karadžića, gde Vuk piše: „u Rječniku će srbskom biti opisani gotovo svi običaji srbski“, a Mušicki odgovara: „srbski, Srbkinja mora ostati“.
U 19. veku radom Vuka Stefanovića Karadžića dolazi do reforme tadašnjeg slavenoserbskog jezika koji je bio u upotrebi od kraja 18. do početka 19. veka. Čuveni srpski pesnik Zaharije Orfelin, svoj jezik, kao i mnogi drugi viđeni Srbi tog vremena, naziva slavenoserbskim.
Nakon reforme Vuka Stefanovića Karadžića jezik dobija današnji oblik srpski. Ovoj reformi su se protivili mnogi učeni Srbi tog vremena, među njima i srpski vladika Lukijan Mušicko. Uprkos svemu tome 1818. godine Vuk Karadžić objavljuje svoje kapitalno delo „Srpski rječnik“.
1847. godine Vuk Karadžić je objavio svoj prevod „Novog zavjeta“ koji je baziran na reformisanom srpskom jeziku. Ova godine se smatra pobedom Vukovih načela o reformaciji jezika.
U etimološkom pravopisu prilikom izvođenja srodnik oblika čuva se koren reči. Pisanje i izgovor nisu isti. U fonetskom pravopisu reč se piše onako kako se izgovara, ali podleže određenim glasovnim promenama npr. jednačenje suglasnika po zvučnosti.
U ovom slučaju zvučno „b“ jednači se sa bezvučnim „s“ i prelazi u bezvučni par „p“. To je jedini pravilan oblik. Znači serbski je promenjen u srbski, nakon reformacije promenjen u srpski.
(Izvor: Beograd.in)