Posmatrači sa Zapada, a tu spadaju i države nastale raspadom Jugoslavije, kakav god bio SSSR, u jednom trenutku bio je, uprkos svemu, moćan vojno i politički i ekonomski, a i kulturno. Onda je došao Mihail Gorbačov s Perestrojkom i Glasnosti i najveća svetska imperija se počela otvarati.
Samo nekoliko godina nakon što se SSSR raspao, a Rusija postala postapokaliptični krug pakla kojim su vladali i harali milijarde dolara moćni gangsterski, privatizacijski, mafijaški klanovi. Mada, nekome ko je bio tamo, prvi znaci rasula bili su vidljivi već 1988. Mark Galeotti za Guardian je opisao što je tada tamo video tokom istraživanja za doktorat o uticaju sovjetske vojne intervencije u ratu u AVganistanu na sovjetsko društvo. Intervjuisao je veterane „avganistance“ koji su se vraćali ranjavani, u šoku, traumatizovani, gnevni. Prvo bi bili ili puni priča o jezivim dešavanjima ili sasvim nemi. Tek naknadno, kad bi noćne more oslabile, krenuli bi da se prilagođavaju na život. Ali, neki od njih to nisu uspeli.
CRVENI MILIJARDERI – Putinovi tajkuni: Uspeli su oni koji su mu bili lojalni
Ili bi postajali adrenalinski zavisnici ili su postajali neosetljivi na društvene konvencije. Jedan od takvih je bio Volodja, snažan, žestok, mračan tip, ujedno i nežan i opasan, kakvog bi najradije zaobišli prelaskom na drugu stranu ulice. On je u ratu bio snajperista, a nakon rata bivši ratni drugovi su ga tolerisali, ali nisu bili opušteni u njegovom društvu. Dok su svi kuburili u bedi, često živeli sa roditeljima, on je bio pun novca, kasnije se ispostavilo zato što je u ruskom slengu postao „torpedo“, plaćeni ubica.
Kako se SSSR, kakav god bio, urušio skoro u trenu, urušile su se njegova struktura i njegove vrednosti, piše Galeotti. Komunizam je završio u ruševinama i organizovani kriminal koji je do tada služio samo kao usluga partijskim šefovima i tipovima s crnog tržišta, sada je naišao na prazan prostor za jurnuti u njega. Organizivonai kriminal počeo je regrutovati svoju vojsku, posebno oštećene, razočarane veterane, zapravo mlade ljude, iz poslednjeg sovjetskog rata – kao telesnu stražu, kao lomitelje ruku i nogu, kao ubice.
Volodja je nestao u 90-ima, možda u eksploziji automobila, pucnjavi iz auta, obračunu noževima… Iz tog doba potiču monumentalni spomenici pobijenim kriminalcima, vredni i do 250.000 dolara (!) kad je proečna plata bila jedan dolar dnevno. Galeotti je upravo zahvaljujući Volodji bio među prvim zapadnjacima koji su podigli uzbunu u vezi eksplozije kriminala u Rusiji. 90-e su bile slavno doba tamošnjih gangstera, sve dok Vladimir Putin, kaže Galeotti, nije gangsterske klanove prisilio da uđu u strukture koje im je on odredio.
Ko nije na to pristao… Tako se sredila ekonomija, nestali su mafijaški ratovi, Moskva danas blista, sve uprkos sankcijama i post-krimskom hladnom ratu. Rusko podzemlje Galeotti je proučavao vladin savetnik, poslovni čovek, nekada kao policijski izvor. Priča počinje još 1974. kad je voda reke Strelne nanela golo telo muškarca na obale kod Lenjingrada. Nedeljama je telo plutalo po Finskom zalivu, lice mu je bilo praktično izujedano, nije imao otiske prstiju, a opet, identifikovali su ga za samo dva dana.
Bio je sav prekriven tetovažama i bilo je jasno da je on „vor“ – lopov, karijerni član sovjetskog kriminalnog podzemlja. Tetovaže su mu odgonentnuli u sat vremena. Da je gulio kaznu u radnom logoru na severu, da je u zatvoru nekoga gadno izubijao, da je odjednom služio tri kazne… Tetovaža sidra obmotanog bodljikavom žicom govorila je da je čovek u zatvoru završio kao mornarički veteran jer je zločin počinio dok je bio u službi. Bio je to Matvej Lodočnik, mornarički časnik koji je 20 godina ranije, još u doba kad je sveže umro Staljin, skoro na smrt isprebijao regruta, a nakon zatvora utonuo je u podzemlje grada Vologde.
Subkultura kriminalaca potiče još iz carskih vremena, ali Staljinovi gulazi od 30-ih do 50-ih bili su ono što je te ljude preoblikovalo u beskompromisno odbacivanje svakog očitavanja vanjskog, civilizovanog sveta. Tetovaže su postale oznaka tog dobrovoljnog otpadništva, razvili su spostveni jezik, vlastite autoritarne figure, onako temeljno izopšteni, gubili su na važnosti i uticaju. Ali, onda se raspao SSSR, u novoj Rusiji zablistali su sa novom elitom.
„Putin čuva Rusiju od haosa devedesetih“
Tetovaže su nestale ili su ih sakrili ispod belih košulja i autoriteta novopečenih poslovnih gangstera. U 90-ima sve je bilo ponuđeno kao plen i „voriji“ su posegnuli obema rukama. Sve do dolaska Putina, koji je ponovno uspostavio sasvim uništenu središnju vlast u Rusiji. Voriji su se opet morali prilagoditi; ili bi se pritajili ili bi čak krenuli da rade za državu kada su bili prisiljeni. Galeotti nipošto ne tvrdi da gangsteri vode Rusiju. – Ne, naravno da ne, a i upoznao sam puno čvrsto odlučnih ruskih policajaca i sudija, sasvim posvećenih borbi protiv gangstera. Ipak, puno je biznismena i političara koji koriste metode koje se više oslanjaju na podzemlje nego na zakonsku praksu, napisao je.
Tako država može unajmljivati naoružane gangstere, hakere, navodno su gangsteri bili i u priči sa trovanjem Sergeja Skripala. Čak i Putin povremeno koristi takvu ekipu kako bi osnažio svoj uticaj na ulici. Korupcija je u Rusiji ogromna; i zbog hanibalističkog kapitalizma i zbog državnih agenata koji koriste kriminalne mogućnosti. 2016. policija je upala u stan pukovnika Dmitrija Zaharčenka, načelnika policijskog antikorupcijskog odela, i tamo mu pronašla 123 miliona dolara u gotovini. Posumnjalo se odmah da je reč o novcu „vukodlaka“ organizovanih kriminalnih skupina iz same policije. A slučaj Saida Amirova?
Od 1998. on je vodio grad Mahačkalu, glavni grad Dagestana, kao svoj sopstveni političko kriminalni posed. Angažovao je posebnu osobu kako bi kontrolisao grad koji se smatrao najnemogućijim za vladati u Dagestanu, republici najtežom za kontrolisati je u Rusiji. Amirov se činio neunuštivim. Preživeo je najmanje 10 atentata. Jedan mu je metak prošao kroz kičmu, u kancelariji mu je eksplodirala jedna raketa. Pratile su ga glasine o korupciji, brutalnosti, kriminalnim vezama. Pamtio je tri predsednika i tek 2013. država je krenula u njegovo hapšenje.
Poslala je iz Moskve vojne helikoptere opremljene topovima i unutra specijalce FSB-a kako bi zgrabili Amirova i još devetoricu i odvezli ih, praktično oteli, u Moskvu u zatvor. Amirov sad guli 10 godina u radnoj koloniji. Bio je to gadan presedan za organizovni kriminal koji nije shvatio da je država u međuvremenu postala previše snažna da bi se više ikako moglo raditi protiv nje nego samo s njom. Država je veća od najveće bande u tvom gradu, morali su prihvatiti, više to nisu bile 90-e. Danas dakle vredi, zaključuje Galeotti, budi u dobrim odnosima s Kremljom i Kremlj će zažmuriće na tvoje stvari.
Sve je to samo biznis, reći će ljudi iz organizovanog kriminala u Rusiji i Ukrajini još od početka 90-ih. Ključna karakteristika organizovanog kriminala u Rusiji danas jeste njegova isprepletenost s legitimnom ekonomijom. Razdvajanje prljavog od čistog novca u Rusiji je beznadežan zadatak, ako ni zbog čega drugog zato što je u 90-ima bilo praktično nemoguće zaraditi iole ozbiljniji novac bez da se čine stvari koje su u najboljem slučaju etički upitne, u najgorem totalno nezakonite.
Tada je uobičajeni način rešavanja poslovnih nesuglasica bilo ubistvo. U zloglasnim aluminijskim ratovima lopovi su grabili fabrike mrežom ubistava i drugih metoda, prema najnovijim metodama u njima je pobijeno nekoliko hiljada ljudi. Sa izlaskom iz 90-ih to doba je najvećim delom izumrlo. Bivši mafijaški pravnik Valerij Karišev kaže da su mnoge mafijaške legende sad mrtve, plaćenih ubica puno je manje nego pre, iako ih još ima, reketiranje je u svojoj najtvrđoj formi iskorenjeno, biznis se više se rešava u gangsterskim obračunima nego na sudovima.
Galeottiju je jedan britanski biznismen ispričao da je 2009. dvaput morao hitno putovati u Moskvu jer su lopovi hteli da mu otmu nekretninu. Prvi put su naprosto došli i prošetali pored njegovog obezbeđenja. Morao je da zove lokalnu policiju da tipove izbace napolje. Drugi put upali su sa pravnikom i sudskim izvršiteljima želeći da sa vrednošću nekretnine prebiju nepostojeći dug.
Rusi i Sirijci ubili ‘Koljača s Balkana’
U samo nekoliko sati vlasnik je rešio problem, po svoj prilici uz umeren mito policijskom šefu, što mu je svakako bilo bolja opcija od više nedeljnih sudskih maltretiranja, plaćanja pravosudnih naknada i ilegalnih podsticanja pravne države na delovanje. Nove kriminalce biznismene to ne čini prvacima vladavine prava, ali pokazuje da uz određene uslove zaštita vrednosti postoji. Iako, oni sami su svesni da bi zaista nekorumpiran i pošten sastav bio pretnja njima samima.
Korporativna špijunaža, podmićivanje, političke veze… sve su to metode poslovanja i danas, ali sada je na delu ipak delovanje u nekakvoj sivoj zoni biznisa za razliku od pre. Gangsterska ekonomija kakvu je Rusija nekad razvila, iziskivala je i adekvatne usluge. U 90-ima bila je potražnja za lopovima i lomiteljima nogu. Za neke sofisticiranije primene, pa i ubistva, bande su tražile sportiste i majstore u borilačkim veštinama. Bandu Ljuberci tako su osnovali dizači tegova i rvači, a bilo je angažmana i za bivše policajce i vojnike.
Zloglasni Aleksandar Solonik, poznat i kao „Aleksandar Veliki“ ali i kao „Superubica“, specijalizovao se za atentate odlično zaštićenih gangstera. 1994. probio se iz policijske stanice sam samcijat, pobivši pritom sedmoricu policajaca. 1995. postao je jedan od od samo šačice ljudi koji su pobegli iz moskovskog zatvora Matroskaja Tišina. Radio je za razne grupe, često sukobljene. To se nije smatralo problemom. On je naprosto davao svoje usluge na tržištu. I tako sve dok nakon bega iz zatvora nije pobegao na Grčku. U trenu više nije bio na tržištu, i jedan od njegovih bivših klijenata poslao mu je ubice.
Solonik je inače znao što rizikuje. U Rusiji je inače ponekad teško znati i za koga uopštee radiš. Tako je ubistvo mafijaškog bossa Vasilija Naumova 1997. bilo posebna sramota policije Sankt Peterburga, jer se ispostavilo da su njegovi čuvari bili pripadnici specijalnih policijskih jedinica za ekstremno hitne intervencije koji su kod njega radili u fušu. A sva je prilika da nisu imali pojma koga su osiguravali. Nije to jedini način na koji se usluge mogu iznajmljivati od države; tu su i prisluškivanje, podmićivanje službenika da se na krov automobila stavi plavo rotaciono svetlo kako bi mogli voziti mimo prometnih pravila kad zatreba. Manji deo kriminalaca takođe obavlja neke poslove za državu kao vanjski konsultanti.
Tito vam nikad ne bi pristao na rusku bazu u Srbiji’
Svet novih, sofisticiranih kriminalnih operacija doveo je do pojavljivanja ljudi sa statusom Semiona Mogiljeviča, godinama jednog od najtraženijih FBI-ovih begunaca, jer je u svoje vreme obavljao pranje novca i prevare kao mafijaški menadžer. Kao ruski državljanin, on je sada siguran od izručenja, jer je njegovo iskustvo u radu za niz mafijaških grupa u 90-ima danas potrebno mnogim moćnim ljudima. Pritom je mnogima stalo da njegove tajne ostanu kod njega.
I onda se dogodilo da ga je moskovska policija 2008. uhapsila – greškom, zato što je u tom trenutku koristio ime Sergej Šnajder. Galeottiju je nekoliko policajaca pričalo da je zapovednik pod čijom se nadležnosti to desilo, iz same vlade dobio takvo ribanje da se morao pošteno pobrinuti da istovremeno i oslobodi Mogiljeviča i da izbegne javno sramoćenje. Poslao je slučaj hitno na sud kako bi ga tamo u postupku zatvorenom za javnost oslobodili zbog nedostatka dokaza.
(Izvor: Espreso/Express.hr)