Starac više nije imao snage da radi u polju i to mu je teško padalo, jer je celog života bio zemljoradnik. Sav teret poslova pao je na njegovog sina, koji je čitave dane provodio radeći. Uveče kada dođe kući, zaticao bi svog ostarelog oca kako sedi na klupi ispred kuće.
„Više nije ni od kakve korist, ništa više ne radi, i postao mi je teret“, razmišljao je njegov sin.
I jednoga dana, isfrustriran zbog svega, sin napravi drveni sanduk, dovuče ga do klupe ispred kuće, i naredi svom ocu da uđe u njega. Bez i jedne reči, otac uđe u drveni sanduk, sin zatvori poklopac i odvuče ga do jedne strme litice, izvan sela.
Dok se spremao da gurne sanduk sa litice u provaliju, začu lupanje iz sanduka. Otvorivši poklopac, zatekao je oca kako mirno leži unutra. „Šta si hteo?“, upita ga sin.
„Pa, znam da nameravaš da me se otarasiš, ali te ipak savetujem da preko litice baciš samo mene i zadržiš sanduk, znaš – može zatrebati i tvojim sinovima jednoga dana“, odgovori mu starac.
(Izvor: Poezija noći)