I krik i pesma obeležili su pobede i stradanja srpskih vojnika. „Lek za dušu“ podstrek za osvajanja, muzika je bila verni pratilac.
U boju, rovu, bolnici, na brodu, pevale su se „Solunske pesme“ koje se i danas rado slušaju, iako su vremenom autori zaboravljeni. Etnomuzikolog Mirjana Drobac za Jutarnji program RTS-a ispričala da nema mnogo pisanih podataka o tome ko je komponovao melodije ovih pesama.
– Za pesme „Ko to kaže, ko to laže Srbija je mala”, „Srpska se truba sa Kosova čuje”, daleko popularnije i lepše „Kreće se lađa francuska” i „Tamo daleko” pouzdano znamo da je tekst napisao učitelj Mihajlo Zastavniković. Međutim, za autore muzike je veoma diskutabilno i veoma problematično pitanje – kaže Mirjana Drobac.
Zvuk vojne trube budio je patriotska osećanja, održavao borbeni duh, a istovremeno po melodiji, znalo se kom vojnom rodu marš pripada.
– Možemo ih klasifikovati, da su to bili marševi koji su bili posvećeni znamenitim ličnostima – Marš kralja Petra, ali su postojali i marševi koji su bili posvećeni određenim rodovima vojske: Pešadijski marš, tobdžijski marš, danas poznat kao tobdžijsko kolo, tu je bio i konjički marš i svi ostali rodovi su imali svoje marševe – kaže Mirjana Drobac
„Oj Srbijo, mila mati“ bila je jedna od omiljenih pesama i pre Prvog svetskog rata. Komponovao ju je Čeh Vojteh Šistek na stihove pesnika Luke Sarića.
– Podatak da se ova pesma pevala u Prvom svetskom ratu, iako je nastala krajem 19. veka, potvrdio je i američki novinar Džon Rid, koji u svojim putopisima koje je objavio nakon Prvog svetskog rata, zapisao da je ovu pesmu čuo kada su je pevali srpski vojnici – ističe Mirjana Drobac.
U beleškama o narodu koji „gine i peva“ Džon Rid još navodi: „Ciganin-violinista divlje je svirao, držeći svoju violinu s jednom strunom za vrat, izdeljan grubo u obliku konjske glave. Pored njega ležali su vojnici i pevali najnoviju pesmu o porazu Austrijanaca: „Doš’o Švaba sve do Ralje, a od Ralje nikud dalje“”.
Ovu pesmu kao i mnoge druge sedamdesetih godina zabeležio je i snimio kompozitor Žarko Petrović na albumu „Solunske pesme“, zbog čega je dobio i veliko priznanje – čuvenu Solunsku zvezdu.
– Ja sam osetio da su oni pevali nešto drugo. Ne narodne koje smo mi kasnije pevali, a zabavna muzika tada nije ni postojala, nego o tome hoće li se uskoro kući vraćati: „Zavičaju mili kraju”, „Lele dunje ranke”, o kokošima, o volovima, o livadama, šljivama, njivama – objašnjava Petrović.
O selu, njivi i ženi u Prvom svetskom ratu, pevao je i artiljerac Jeremija Krstić, a ova pesma je i danas popularna.
– U zbirci ratnih pesama, „Solunskih pesama” od 1912. do 1918. ima oko 120 pesama sa rečima. Unete su i himni i narodna kola – kaže Žarko Petrović. To su bila kolo Srpkinja, Neda grivna, čuveno Baba Mndrino kolo – dodaje Mirjana Drobac.
Pevala se i pesma Iva Tijarodvića „Milovao sam garave i plave”, a čuvena pevačica Sofka Nikolić govorila je da je pesmu „Cojle Manojle“ čula od starog Solunca. Ipak, sinonim za Prvi svetski rat, najpopularnija i najizvođenija pesma je „Tamo daleko“.
Ova nezvanična himna srpskog vojnika objedinila je čežnju za zavičajem, patnju, ratnu strahotu, ali i snagu naroda koji je i kasnije.
(Izvor: Telegraf)