Ugovor koji bi promenio sudbinu Srbije da ga je prihvatila, potpisan je 26. aprila 1915. godine. Od tada je prošlo više od 100 godina, ali misao prof. dr Laze Kostića (1897-1979) o ovom događaju i dalje važi: „Jedan takav primer velikodušnosti i istovremeno ludosti nije poznat u istoriji. Srbija se odriče u korist svojih najvećih neprijatelja, Hrvata, dobitka, koji se samo jedanput u istoriji dodeljuje!“
Tom prilikom su se u Londonu sastale Francuska, Velika Britanija i Rusija da bi odlučile o uslovima za pristupanje Italije u rat na strani Antante, a tada su definisane i teritorije koje je trebalo da pripadnu Srbiji i Crnoj Gori. Srbija je, prema Italiji, trebalo da ostane neinformisana o ovim odlukama, međutim, sile Antante su se usprotivile i Srbiji potvrdili teritorijalno proširenje 4. avgusta 1915.
Po završetku rata i pod uticajem američkog predsednika Vilsona, došlo je do promene ugovora. Nova podela teritorija zasnivala se na etničkom principu, pri čemu je Italija ostala bez obećanih oblasti, ali kompenzacija je trebala da usledi u vidu dela nemačkih kolonija u Africi i kontrole nad Albanijom.
Međutim, Srbija, koja je trebala da prođe najbolje, nije prihvatila ovaj ugovor, već je ostala pri tome da želi zajedničku državu sa Hrvatima i Slovencima. Neki istoričari tvrde da su Saveznici primorali Srbiju na to ujedinjenje, ali istina je drugačija. Saveznici jesu vršili pritisak na Pašića da prihvati Veliku Srbiju, jer su hteli da sačuvaju Austrougarsku kao protivtežu Nemačkoj. Pašić je uspeo u ovu ideju da ubedi i mladog Aleksandra, koji je rado prihvatio proširenje teritorije, ali nije shvatao razliku između države sa Hrvatima i Slovencima i Velike Srbije. Nekoliko godina kasnije ova odluka mu se obila o glavu, a cela Srbija i njen narod propatili su tokom Drugog svetskog rata.
Postavlja se pitanje: Da li bi i na koji način sudbina Hrvata i Slovenaca bila drugačija, da ih Srbija nije prihvatila?
Slovenci bi se kao narod verovatno asimilovali podeljeni između Austrije i Italije i država Slovenija ne bi postojala, a Hrvati bi ostali provincija u okviru mađarskog dela Austrougarske, bez teritorija Slavonije, Dalmacije i Istre. Slovenci su na ovome Srbima zahvalili podržavši ,,državu” Kosovo, a Hrvati su proterali Srbe iz Hrvatske za vreme Drugog svetskog rata i uzurpirali Dalmaciju i Slavoniju.
Bez obzira na ove postupke, primljeni su u EU, dok Srbija i dalje pokušava da dostigne standarde i postane kandidat. Očigledno je da je nekoliko država poput Bugarske i Rumunije primljeno u EU da bi se zatvorio NATO zid prema Rusiji, ali Srbija nije na položaju koji bi tome doprineo. Ove zemlje ne tolerišu kao punopravne članove, a na primeru Grčke koja je pravoslavna zemlja, vidimo kako bi se prema Srbiji ophodili.
(Izvor: Beograd.in)