Volela bih ovo podeliti sa vama. Puno puta sam videla oglase u kojima pojedine agencije nude put u manastire, izmedju ostalog i u manastir Sv. Vasilija Ostroskog. Puno sam i cula o njemu.
Privlacila me je ideja da odem jednom tamo. Onda smo saznali da moja mama ima zakrcenje krvnog suda na vratu i da joj treba operacija. Rekli su da je operacija rizicna i da moze doci i do infarkta.
Jedva da sam naucila da zivim sa tim sto mog tate vise nema, kad jos i ovo… Bila sam sama, jedina podrska koju sam imala bila je moja tetka i njena porodica. I drugih osoba je bilo oko mene, ali nisam osecala da im je uistinu bilo stalo do nas.
Pozelela sam da odem kod Sv. Vasilija i da ga zamolim da ako je Bozija volja, da moja mama ne ide na operaciju, jer ja stvarno nemam snage to da podnesem, i da bude zdrava, i da mi je jos ne uzima . Cini mi se da uvek gubim ljude oko sebe, one koje volim tako je i sa momcima, tako je i sa roditeljima i sa prijateljima.
Ja ni sad nemam snage da prolazim kroz tako nesto, moj tata je umro iznanada, gotovo da nije ni bio bolestan, do zadnjeg dana svog zivota je radio… I tako, zove moja sestra da idem sa njom na more, i ako hocu, mozemo otici i u taj manastur. OVO JE BOZIJE CUDO, pomislila sam, Bog je zeleo da odem tamo.
Moja sestra nije znala da ja zelim vec odavno da odem tamo, vec je htela zbog njene cerkice, jer je ona rodjena ona na taj dan, na dan Sv. Vasilija. Znala sam da idu tamo ljudi svih vera, bilo je katolika, pravoslavaca, videla sam muslimane… Cula sam price o ovom svecu, da je ucinio mnoga cuda, zelela sam da ucini cudo i u mom zivotu.
Stigli smo na more, za nedelju smo se dogovorili da cemo otici u manastir. oslanjam se na sebe, tako da je cudno sto sam prepustila sestri da ona navije sat da zvoni, a da nisam i ja, za svaki slucaj, navila. ali nisam. Sat nije zvonio, ona se cudila, jer je navila, i nije se to jos nikad desilo ranije. Trebao je bus stici u sedam, cini mi se, iz Herceg Novog. Cula sam samo nervozno-USTAJ- ne znam kako ali stigli smo na bus…
Za 5 minuta spremili smo se i mi i spremili i malu devojcicu. Toliko o tome sto kazu-KOME JE SUDJENO I DATO, TAJ CE STICI DO TAMO. Posle mi je sestra rekla da je nju pticica probudila… Ni pre a ni posle, pticice na nasem prozoru nije bilo, samo to jutro…
Kad smo putovali tamo, pocela sam da placem. ne znam zasto, cim sam ugledala manastir, i kako smo se priblizavali. ne znam zasto sam plakala. Nisam mogla da zaustavim suze… Bilo me je sramota, sto placem, krila suze… To me je proslo i kad sam usla, bilo je sve ok…nisam znala bas pravoslavne obicaje, ponasanje u crkvi, posto sam katolkinja, ali sve je dobro proslo…OSETILA SAM NEOPISIV MIR…
Molila sam se za moju mamu, za tadasnjeg momka sa kojim sam zelela da se pomirim… Sa momkom sam se pomirila, zatim smo se razisli. Sve je to deo Bozijeg plana, ako smo jedno za drugo, bicemo zajedno. MOJA MAMA JE SAD SAMNOM, REKLI SU JOJ DA JE TO STO IMA OBLIK ZAKRCENJA KRVNOG SUDA KOJI NIJE OPASAN TOLIKO I DA POSTO SE NIJE MENJALO VEC DVE GODINE procenat tog „zakrcenja“ DA NE MORA NA OPERACIJU… Lekar koji je toliko insistirao na operaciji, promenio je misljenje iz korena…
SAD MOJA MAMA UZIMA LEKOVE I DOBRO JE…SHVATLA SAM DA ISUS ZAISTA DOZVOLJAVA NEKE SITUACIJE KOJE NAM SE NE SVIDJAJU, DA NAS PRIBLIZI SEBI, ALI NIKADA NECE DATI VISE NEGO STO MOZEMO PODNETI.HVALA TI ISUSE MOJ… HVALA TI SVETI VASILIJE.
GOSPOD JE PASTIR MOJ, I NISTA MI NECE NEDOSTAJATI…