Porodična podrška počinje slušanjem: Kako graditi poverenje sa decom i mladima
Mladi ne moraju uvek da dobiju gotov odgovor na problem, ali im znači da znaju kome mogu da se obrate. Pažljivo slušanje, poštovanje osećanja i spremnost na razgovor važni su načini da porodica pokaže podršku tokom odrastanja.
Školske obaveze, prijateljstva, prva emotivna iskustva i pitanja identiteta mogu otvoriti teme o kojima nije lako govoriti. Mlada osoba ponekad želi savet, a ponekad samo priliku da ispriča šta joj se događa.
Roditelji ne mogu unapred znati svaku teškoću sa kojom se dete susreće. Mogu, međutim, da neguju odnos u kojem postavljanje pitanja i traženje pomoći neće biti dočekani podsmehom ili osudom.
Saslušajte pre nego što ponudite rešenje
Kada dete počne da govori o problemu, odrasli često požure da objasne šta bi trebalo uraditi. Iza toga može stajati briga, ali razgovor lako postane niz saveta pre nego što je dete završilo priču.
Pokušajte da najpre saslušate šta se dogodilo i kako ono to doživljava.
Možete pitati:
„Želiš li da zajedno razmislimo šta dalje ili ti sada više znači da te saslušam?“
Takvo pitanje ostavlja prostor da podršku prilagodite stvarnoj potrebi, umesto da pretpostavite šta je detetu potrebno.
Osećanja ne moraju da budu predmet rasprave
Odrasloj osobi neki problem može izgledati mali, dok je detetu veoma važan. Rečenice poput „Nije to ništa“ ili „Nemaš razloga da se tako osećaš“ mogu prekinuti razgovor baš kada je počeo.
Uvažavanje osećanja ne znači da morate prihvatiti svako tumačenje događaja. Moguće je reći:
„Vidim da te je to povredilo. Hajde da razumemo šta se dogodilo.“
Time pokazujete da ste spremni da čujete iskustvo, čak i ako ćete kasnije ponuditi drugačiju perspektivu.
Podrška i jasne granice mogu da postoje zajedno
Prihvatanje deteta ne podrazumeva odobravanje svakog postupka. Porodica može jasno da razgovara o odgovornosti, dogovorima i posledicama, uz očuvanje poštovanja.
Važno je razlikovati kritiku ponašanja od vređanja osobe.
„Nije u redu da vređaš sestru“ govori o konkretnom postupku. „Ti si loše dete“ pretvara jednu situaciju u ocenu celokupne ličnosti.
Kada je potrebna promena ponašanja, objasnite šta očekujete i omogućite detetu da kaže kako je doživelo situaciju.
Osetljive teme zahtevaju strpljenje
Razgovori o identitetu, pripadanju, odnosima ili ličnim nesigurnostima mogu biti neprijatni i mladima i roditeljima.
Nije neophodno da odmah imate odgovor. Možete priznati da vam je tema nova i istovremeno pokazati da želite da razumete.
„Hvala ti što si mi rekao. Želim da te saslušam“, često je bolji početak od ispitivanja i brzih zaključaka.
Ne treba insistirati da dete odmah ispriča sve. Poštovanje privatnosti i mogućnost da razgovor nastavi kasnije takođe su deo odnosa zasnovanog na poverenju.
Poverenje se gradi i kroz svakodnevne postupke
Podrška nije ograničena na velike razgovore. Ona se pokazuje kada izdvojite vreme, zapamtite nešto što je detetu važno ili ispunite obećanje.
Značajno je i kako odrasli postupaju kada pogreše. Izvinjenje zbog grubih reči ne umanjuje roditeljsku odgovornost. Ono pokazuje da i odrasli mogu da prepoznaju grešku i poprave ponašanje.
Zajednički obrok, šetnja ili kratko vreme bez telefona mogu otvoriti prostor za razgovor koji bi uz formalno ispitivanje teško počeo.
Dete može imati više osoba od poverenja
Roditelji ne moraju biti jedini oslonac. Nastavnik, školski psiholog, trener ili pouzdan član šire porodice može biti osoba kojoj se mladi lakše obrate za određenu temu.
To ne mora značiti odsustvo bliskosti sa roditeljima. Važno je da dete ima bezbedan prostor za razgovor i podršku kada mu je potrebna.
Porodična bliskost ne zahteva savršene razgovore niti stalno slaganje. Ona se razvija kada članovi porodice mogu da iznesu problem, čuju različito mišljenje i znaju da njihovo dostojanstvo i mesto u porodici nisu dovedeni u pitanje.
