Boško Buha: Dečak koji je sa 17 godina postao simbol neustrašivosti
Boško Buha ostao je upamćen kao jedan od najpoznatijih mladih boraca Narodnooslobodilačkog rata i jedna od ikona nekadašnje Jugoslavije. Kao borac Druge proleterske brigade, pročuo se po hrabrosti i učešću u borbama protiv okupacionih snaga.
Po izbijanju rata priključio se partizanima u Mačvi, gde je sa porodicom prešao iz Gradine kod Virovitice. Iako je bio veoma mlad, ubrzo je postao poznat po svojoj smelosti u borbama.
Njegov život prekinut je 27. septembra 1943. godine, na Jabuci, na putu između Pljevalja i Prijepolja.
Pogibija na Jabuci
Boško Buha je tog dana zajedno sa doktorkom Sašom Božović i političkim komesarom bolnice Bogdanom Radanom putovao prema Prijepolju.
Njihov kamion upao je u četničku zasedu.
Bogdan Radan poginuo je na licu mesta, dok je Saša Božović ranjena u obe noge. Boško je, prema njenom kasnijem svedočenju, odbio da ostavi ranjenu doktorku i odlučio da pruži otpor napadačima.
U neravnopravnoj borbi i sam je izgubio život.
Imao je svega 17 godina.
Doktorka Saša Božović kasnije je ovaj događaj opisala u knjizi „Tebi, moja Dolores“. Njeno svedočenje govori o zasedi, rafalima koji su je pogodili i Bošku koji je, uprkos opasnosti, ostao uz nju.
Dečak koji nije dočekao slobodu
Boško nije dočekao kraj rata.
Nije video Beograd o kojem mu je Saša Božović pričala. Prema njenom sećanju, često mu je opisivala grad, crtajući štapom po zemlji položaj Dunava, Save i Kalemegdana.
Nekoliko decenija kasnije, na brdu iznad mesta njegove pogibije podignut je spomenik.
Na njemu je prikazan dečak u partizanskoj uniformi sa puškom preko ramena. Stoji na listovima otvorene knjige, dok mu na dlanu počiva bomba.
Spomenik je zamišljen kao simbol mladosti, hrabrosti i prekinutog života.
Njegov pogled usmeren je prema Beogradu koji nikada nije uspeo da vidi.
Aleja neustrašive mladosti
Na mestu gde je Boško poginuo zasađeno je 17 borova, kao simbol njegovih 17 godina života.
Kasnije je uređena i Aleja neustrašive mladosti, sa bistama drugih mladih boraca koji su poginuli tokom rata.
Ovo mesto nekada je bilo prostor sećanja i odavanja počasti mladima koji su izgubili živote tokom Narodnooslobodilačke borbe.
Danas je, međutim, veliki deo kompleksa zapušten i u lošem stanju.
Narodni heroj sa 17 godina
Boškova hrabrost ostala je deo posleratnog sećanja na mlade učesnike Narodnooslobodilačkog rata.
Godine 1951. proglašen je za narodnog heroja Jugoslavije i posthumno odlikovan Ordenom narodnog heroja.
Njegovo ime dobilo je i pozorište u Beogradu — Pozorište Boško Buha, čime je njegov lik ostao prisutan i izvan istorijskih knjiga.
Film o Bošku Buhi
Priča o njegovom životu kasnije je preneta i na filmsko platno.
Film „Boško Buha“ snimljen je 1978. godine, u režiji Branka Bauera, prema scenariju Boška Matića i Dušana Perkovića.
Ostvarenje je dodatno doprinelo tome da priča o mladom partizanu ostane poznata generacijama koje su rođene mnogo godina nakon njegove pogibije.
Boško Buha imao je samo 17 godina kada je poginuo.
Nije dočekao kraj rata, nije video Beograd o kojem je sanjao i nije doživeo život koji je tek trebalo da počne.
Ostao je upamćen kao simbol mladosti čiji je život prekinut u ratnom vihoru — i kao jedno od najprepoznatljivijih imena jugoslovenske ratne istorije. :::
