Nije mogla da veruje šta joj traže To čak i sveštenstvo Srpske pravoslavne crkve ne priznaje. Smrt je sastavni deo života i, po hrišćanskom verovanju, ona je prelazak iz ovozemaljskog života u nebeski večni.
Pored raznih običaja kojima se mi Srbi služimo, postoji jedan koji je samo kod nas ustaljen, a to je iznošenje hrane na grobove. Posle smrti, kada se osoba koja je umrla sahrani, stari srpski običaj nalaže da treba da se nešto pojede i popije za dušu pokojnika. I zbog toga, uvek kada se ide na groblje ponese se neka hrana, piće i cigarete koje se ostave na ploči ili pored groba.
Na ovom groblju u Srbiji, kao i na skoro svakom drugom, na svakom grobu stoje šolje (ili sa kafom ili čiste), čaše, poslužavnici sa tanjirima, viljuškama i kašikama. Marija je gospođa srednjih godina koja je ceo svoj život provela u Francuskoj, ali otkrila je da ima rođake u Srbiji kada je primila poziv od nepoznate žene koja ju je obavestila da joj je rođaka, nakon smrti, ostavila nasledstvo.
Kada je došla u Srbiju kako bi organizovala sahrana, susrela se sa nizom običaja za koje nije znala. Sve joj je bilo zanimljivo, osim toga da se pokojnicima nose hrana i piće. Kada su joj meštani saopštili šta sve treba da uradin nakon smrti svoje rođake, zamalo se nije srušila. Odlučila je da prihvati te naše običaje samo ovaj put, kako ne bi ispala nekulturna, ali znala je da to neće nastaviti da radi.
Parastos
Parastos se održava u četrdeseti dan, a narodni običaj je da se male količine hrane i pića iznose na groblje. To bi trebalo da budu simbolične količine, međutim, u nekim krajevima Srbije se na grobovima ovom prilikom priređuju prave gozbe. Srpska pravoslavna crkva ovo ne prihvata i ne priznaje kao pravoslavni običaj.
Posle pomena mogu se pozvati prisutni da dođu bivšoj pokojnikovoj kući, ali se pozivu odazivaju kumovi i najintimniji prijatelji. Ako se pomen održava u hramu, sve se priprema kao i za pomen na grobu. Hrana se ne unosi u hram. Kad je u pitanju spremanje hrane, potrebno je naglasiti da jela, ako se već spremaju u vreme mrsa, moraju biti mrsna, a u vreme posta – posna. To se odnosi na hranu koja se priprema za sahranu i parastose.
Godišnji parastos
Godišnjica ili godišnji parastos daje se godinu dana posle smrti ili u subotu koja pada pre godišnjice. Do tada treba podići grobno obeležje ili spomenik. Na godišnjicu se pozivaju sveštenik, rodbina i prijatelji. Tad se takođe sprema vino i žito, a sveštenik će održati parastos. Običaj je ponegde da se i tada iznosi hrana na groblje ili se sprema ručak kod kuće.
Protekle godine od dana smrti završava se ciklus pojedinačnih smrtnih obreda. Kasnije se pokojniku daju samo opšta podušja, odnosno zadušnice. U mnogim krajevima daje i polugodišnjica, odnosno šestomesečni parastos. To je u narodnom običaju, a crkva ga ne propisuje. Normalno, sveštenik će izaći i na šestomesečni pomen ako ga porodica pozove.
Kod Rusa drugačije
U Rusiji se iznošenje hrane na grob smatralo velikim svetogrđem, jer su za nas hrišćane groblja svetilišta. Hrana se može videti isključivo na Zadušnicama, i to posle parastosa koji se obavlja u hramu. Nakon tog parastosa se narod okupi u trpezariji manastira ili crkve i svako donese ponešto od hrane, čime se posluže uz sećanje na bližnje.
(Izvor: srbijadanas.rs)