Predrag iz Zaječara je, nakon sedam godina provedenih u Jehovinim svedocima, progovorio o svom iskustvu o svemu tome. Ovo je njegova priča…

„Moj deda je bio komunista i u našoj porodici niko nije spominjao Boga, niti je smeo to da čini. Ništa nisam znao o religijama, pa ni o pravoslavlju. Moj život nije bio ni lak, niti srećan. Dete sam rastavljenih roditelja. Često sam se pitao u čemu je svrha života na zemlji. U svim tim mojim problemima 1994. godine sam pokušao da se otrujem.

Uprkos tome što sam popio veliku količinu „bensedina”, nisam uspeo u svojoj nameri. Posle dubokog sna od 13 sati u bolnici, spasili su me. Tada sam živeo sa ocem i maćehom. Posle ovog događaja počeo sam za sve da okrivljujem Boga“, kaže Predrag iz Zaječara, koji je sedam godina proveo u Jehovinim svedocima.

Petar je na poslu na stolu jednog kolege našao časopis i tada nije znao da to izdaju Jehovini svedoci. Bilo je to 1996. godine, a na naslovnoj stranici je bilo pitanje “Da li smo odgovorni za svoje postupke”.

„Pročitao sam sve što je tamo o Bogu pisalo. Odmah sam napisao pismo i poslao na adresu koja se nalazila u časopisu i prijavio se na ostavljenu adresu.

Posle nedelju dana, kod mene kući je došao bračni par i to je bio početak kontakta sa Jehovinim svedocima. Doduše, tada još uvek nisam znao da se radi o Jehovama.

Oni to nisu ni rekli. Počeo sam da izučavam “biblijske studije” i kada sam već u to prilično zagazio, otišao sam na prvi sastanak u kuću u zaječarskom naselju “Kotlujevac”, naveo je on.

„Kada sam tada čitao članke, o njima se govorilo kao lovcima na duše, ja sam se smejao. Čovek to odmah ne shvata. Mene je tada samo interesovalo kako da ugodim Bogu i ja sam bio spreman sve da uradim. Mislio sam tada da radim pravu stvar. Dok sam bio u Jehovinim svedocima imao sam hirurške intervencije na licu ali, srećom, nije bilo potrebe za transfuzijom.

Verovatno bih odbio da primim krv i bio bih još jedna žrtva pripadnosti Jehovinim svedocima. U svetu je bilo dosta žrtava što zbog odbijanja krvi, što zbog samog propovedanja. Ja sam bio spreman sve da uradim.

Da su mi rekli odseci ruku, ja bih je odsekao. Promenio mi se život u svakom pogledu. Sve ono što su oni propovedali, ja sam se trudio da odmah primenim u praksi. Rekli su da treba da spalimo sve krstove, ikone, neodgovarajuću literaturu i ja sam to odmah učinio. Kada su rekli da se ošišamo i obučemo odela i kravate, takođe sam poslušao.

Onda su preporučili da ne kontaktiramo sa onima koji nisu u Jehovinim svedocima, jer mogu „da nas sapletu” na našem putu“, iskren je bio momak i dodaje:

„U početku mi je bilo neprijatno da zvonim ljudima na vrata. Onda sam dobio svoj rejon i išao od kuće do kuće. Propovedao sam svuda, na poslu, u komšiluku, telefonom i lično. Neki mladići su me jednom dobro pretukli. Još najmanje četiri-pet puta sam dobio batine, deca su me gađala kamenjem, pljuvala. Svakodnevno sam doživljavao neprijatnosti.

U Knjaževcu sam se, kada je jedan domaćin na mene zaurlao, okliznuo i pao niz stepenice jedne zgrade. Ne znam kako sam ostao čitav. Imao sam manje povrede. Ali ja sam i dalje propovedao, odlazio na kongrese, trčao na posao, ispunjavao sve svoje zadatke.

Znam pouzdano da je moje propovedanje među Jehovine svedoke dovelo jedan bračni par, da su ih i krstili, a za ostale nisam siguran.

Hteo sam svima da udovoljim – i Bogu i ljudima. Ubrzo su me Jehove krstile, pošto nisam bio kršten u pravoslavnoj crkvi, a i da jesam to ne bi predstavljalo problem. Zaronili su me u vodu i tako sam osvedočio pripadnost.

Jednog momenta sam počeo da osećam da moje raspoloženje pada. Nisam više bio onaj stari, da tako kažem. Više se nisam smejao, šalio kao nekada. Nešto je puklo u meni. Ličnost se pocepala na dva dela i ja sam završio u bolnici.

Lečio sam se dve i po godine. Lekari za moje psihičko stanje nisu mogli da daju dijagnozu. Imao sam svakodnevne napade. Gušio sam se, čitav organizam mi se tresao.

Gubio sam svest, kažu da sam govorio tuđim glasom. Hvala Bogu da je sve to prošlo. Potpuno mi je bilo narušeno zdravlje, strahovito sam omršavio, a ja tada još uvek nisam shvatao zašto mi se sve to događa.

Lekari su nezvanično govorili o nekom suženju krvnog suda zbog psihičkih pritisaka, stresa. Sada ne bi poverovali da sam izlečen.

Sam Bog me je pozvao. Družio sam se sa jednim dečkom kome nije smetalo to što sam u Jehovinim svedocima. Jedne večeri je došao i pitao me da li želim da mu budem kum na krštenju.

Pitao sam se da li je moguće da je nekome toliko stalo do mene, da nekome toliko znači to kumstvo. Sećam se da sam ga pitao da li njemu stvarno to toliko znači. On je odgovorio potvrdno. Tada sam presavio papir na pola i pitao ga još jednom da li je siguran da to želi.

Kada je potvrdio, napisao sam pismo da ne želim više da budem član zajednice Jehovinih svedoka i da ne želim o razlozima da se izjašnjavam. U naredna tri dana telefon se usijao. Mobilni je bio pun poruka. Govorili mi da me je nečastivi uzeo pod svoje, da grešim, zvali da se probudim. Bio sam odlučan da se ne vratim.

Više nisam imao prijatelje ni među njima, ali ni među drugim ljudima. Jehovini svedoci su na ulici od mene okretali glavu. Bojao sam se kako će me primiti ljudi iz pravoslavne crkve. Ponovo sam se zatvorio u kuću i izolovao.

Ubrzo sam, ipak, počeo da pevam i u crkvenom horu. Žalim što sam tolike godine bio obmanut, zabludelo jagnje, jer svi ti ljudi su obmanuti. Ponovo imam društvo, prijatelje, odlazim na slave, rođendane, žurke.

Ne bojim se da će me opet pozvati. Sada sam slobodan. Jedino mogu da savetujem onima koji bi hteli da idu putem kojim sam ja išao da dobro razmisle, da se raspitaju i opet razmisle“, zaključio je momak.

(Izvor: Kurir.rs)