Foto: Pixabay

U nju su, daleko od očiju dece, sklonjene fotografije pobijenih članova njene porodice. Bilo ih je 52. Među njima i mlada Klarisa Braha.

Priča o Klarisi, lepotici krupnih smeđih očiju, počinje na Dorćolu u Beogradu, a završava u centru Niša, u logoru ironičnog naziva – Crveni krst. Nekada, 1920. godine u njemu su se čuvali konji. Dve decenije kasnije, na tu istu ugaženu slamu nacisti su doveli ljude.

Klarisa je pobegla iz Beograda, ali ju je u vozu prepoznao komšija i predao je Gestapou. Dovedena je u Niš. Na današnji dan 1942. godine zarobljenici su se golim telima bacali na bodljikavu žicu. Njih 147 je pokušalo, 105 je uspelo da pobegne. Klarisa nije bila jedna od njih.

– Klarisa je bila moja rođaka i najbliža prijateljica moje bake. Njih dve su zajedno čuvale mog oca. Od cele porodice samo baka je preživela jer je bila udata za mog dedu i nosila pravoslavno prezime Nikolić. Delovalo je i kao da će se Klarisa spasiti.

Kada su Jevreji okupljani na Tašmajdanu, uspela je da pobegne iz Beograda, ali je zarobljena i streljana na brdu Bubanj kada je imala 37 godina. Ona je jedan od 52 člana moje porodice ubijenih tokom Drugog svetskog rata, čije slike je baka sačuvala. Ostalo nas je samo troje – priča za 24 sata Nikolić.

– Ja nikada neću upoznati te članove porodice. Oni nisu imali umrlice. Nemaju grob. Ja nemam gde da im spustim cveće. I da poželim da odem, kuda bih išla? Kuda pre? Pričam o njima. To je moja molitva, njihov pomen. Sećanje je njihov spomenik – kaže Nikolić.

(Izvor: Srbijadanas.com)

Lajkujte, podelite ili pošaljite tekst Vašim prijateljima!