Ispovest devojke koja je zažalila što godinama nije pričala sa ocem prepuna je emotivnih detalja.
Rođena kada je njen otac već bio u svojim 60-im, Marini i njenom ocu bilo je teško da prevaziđu višegeneracijski jaz između njih.
Kroz prizmu tog jaza, Marina je bila u stalnoj odbrani, ljuta i nasilna kada bi joj otac govorio da je loša jer ima tetovaže i pirisnge.
„Otac nikada nije podržavao moj imidž koji sam godinama gradila. Pirsinge i tetovaže nije smatrao ženstvenim, a nakon što me je više puta ponizom rešila sam da ga napustim“.
Tri godine otac i ćerka nisu govorili. Kada su porodični prijatelji i rođaci obavestili Marinu da joj otac umire, odložila je posetu.
„Znala sam da je moj otac star i nemoćan, ali, upkos tome, nisam želela da ga vidim. Njegov kućni prag nisam prešla tri godine, dok su druga deca brinula o svojim starim i bolesnim roditeljima.
Ponekad bi me savest pekla jer sam bila sigurna da bi moj otac živnuo, samo da me je video kako stojim ispred njega, kako mu prinosim čašu vode.
Znala sam da moj otac umire u mukama, ali sam nekako mislila da ima vremena da se pomirimo. Bila sam glupa!“
Na nagovor njene majke, Marina je konačno otišla da poseti svog oca kada je završio u bolnici jer mu se stanje pogoršalo. U roku od nekoliko minuta po njenom dolasku, Marinin otac je umro.
„Osećam žaljenje što se nismo pomirili pre nego što je umro. Niko od nas nikada nije mogao da pronađe način da se izvini i spusti loptu.
Volela bih da sam imala priliku da mu kažem koliko ga volim i da sam zahvalna što me je učio da hodam i da živim. Poštujte svoje roditelje dok su živi, jer život je kratak.“
(Stil)