Noam Čomski nije samo najvažniji i nauticajniji svetski intelektualac, kako ga naziva Njujork Tajms. Niti je samo najpoznatiji disident Sjedinjenih Američkih Država, kako o njemu govore drugi svetski mediji. Nije samo ni lingvista, iako mu je to struka, i to struka kojoj je dao revolucionarne rezultate.
Čomski je mnogo više od toga – simbol otpora, inspiracija milionima obespravljenih, neprocenjivi pogled na ono što bi pravi intelektualizam trebalo da bude. Profesor Masačusetskog instituta za tehnologiju, čuvenog MIT-a, poseduje enciklopedijsko znanje o političkim, filozofskim i ekonomskim pitanjima, koje jednostavno oduzima dah.
Zato ima mnogo protivnika: još od Vijetnamskog rata on je na udaru zvanične američke politike jer kritikuje njihovu doktrinu – njihovo mešanje u unutrašnje stvari drugih država, njihovu bezrezervnu podršku Izraelu (iako je Jevrejin), njihovo igranje šerifa pred čitavom planetom. Tako je stao 1999. i u odbranu Srbije, pobunivši se javno protiv NATO bombardovanja. Ne zato što oseća neku ničim izazvanu ljubav prema Srbima, već zato što ima nepogrešiv osećaj za (ne)pravdu.
Čomski je otelotvorenje hrabrosti, analitičnosti, društvene i političke kritike, čovek koji ni u 92. godini života ne odustaje od svojih moralnih i političkih načela. A ona su oduvek bila utemeljena u borbi protiv koncentrisane vlasti, elitizma, onog arkanskog u politici, borbi protiv otrova koje nam serviraju masovni mediji, za račun velikih sila.
I uz sve to – vrlo je zahvalan sagovornik. Jedan od onih s kojim vam ne vrede unapred smišljena pitanja. I to je dobra stvar.
Profesor Čomski je bez dlake na jeziku govorio o problemu Kosova i Metohije, o svojoj prepisci s Dobricom Ćosićem, o tome zašto Zapadu odgovara što je Vlada Srbije sastavljena od „nacionalista“, o američkim imperijalnim ambicijama, o Slobodanu Miloševiću i etničkom čišćenju Krajine, o licemerju Haškog tribunala, o Ugu Čavezu i Moameru Gadafiju…
O njegovom privatnom životu se ne zna mnogo niti je on o njemu često javno govorio. Ali o njegovoj ljubavi sa suprugom Kerol sa kojom je bio još od fakultetskih dana, se vremenom saznavalo u pojedinim medijima.
Na jednom predavanju je pred studentima odgovarao na pitanja o profesiji, politici ali i po nekom mudrošću iz života. Tako ga je je jedan student pitao za savet kako da razgovara sa ženama. Noamov spontani odgovor bio je više nego iskren – da on nema šta da ponudi o toj temi: „Izašao sam iz tog posla pre 70 godina“, rekao je.
On i njegova žena Kerol upoznali su se kada je ona imala samo pet godina. Počeli su da se zabavljaju tek kao studenti na univerzitetu 1947. godine. Venčali su se 1949. kada je on imao 21. a ona samo 19 godina. Njihova romansa je bila tiha i šarmantna. Čomski, koji je oduvek imao izuzetnu sposobnost da odvoji svoj lični, politički i profesionalni život, nije mnogo govorio o njihovom braku koji je trajao 58 godina, sve do Keroline smrti 2008.
Njegovi fanovi su jednom tražili da definiše ljubav. Ovaj put, imao je mnogo zanimljiviji odgovor: „Samo znam da nas ona neraskidivo drži, ali ne mogu vam reći šta je to. Možda samo to, da je život prazan bez nje.“
Kerol Čomski je godinama predavala na Harvardu i pisala često članke o tome kako mala deca uče da čitaju. A ipak, ona je imala i druge talente kojе nije lako uklopiti u njenu biografiju . „Bila je izuzetna osoba“, rekla je njena jetrva Džudit, koja je bila udata za Noamovog mlađeg brata. „Bila je fizički veoma sposobna, sve dok se nije razbolela, pecala je i skijala na vodi i radila stvari koje ljudi s njom obično ne bi povezali. Mogla je da popravi auto i sve po kući, a svirala je i harmoniku.“ „Bila je vrlo optimistična i vesela“, rekla je njena snaja.
„Davala se sva, i svoje misli, svoje ideje, svoje sugestije. I bila je veoma velikodušna, kako u materijalnim stvarima, tako i u onim nematerijalnim.“
Uzmite slučaj, kada je Hugo Čavez, predsednik Venecuele, držao jednu od knjiga Noama Čomskog tokom žestokog govora u Ujedinjenim nacijama, pretvarajući ga u bestseler preko noći. Kerol je bila na telefonu u njihovoj kući i štitila muža od novinara. „Svi su želeli da znaju kakva je Noamova reakcija“, rekla je za Globe u septembru 2006. „Želeli su neku priču kako bi pravili naslove.“
Odrasla je u Filadelfiji, gde je njena majka predavala u Hebrejskoj školi u kojoj je otac Noama Čomskog bio direktor. Srela je prvi put Noama u sinagogi kada je imala 5 godina, ali se nisu družili dok nisu krenuli na univerzitet.
„Volela sam to vreme studija“, rekla je. „Našla sam svoja interesovanja; imala sam mnogo odličnih, čak i predivnih profesora i gledajući unazad, dobila sam sasvim zadovoljavajuću intelektualnu osnovu.“ Noam Čomski je 2003. ispričao u jednom intervjuu: „Kerol je tada bila, kakva je i sada, mala i nežno građena, iako je njena kosa bila kraća. Odlučila je u svojim tinejdžerskim godinama da joj se ne sviđa nošenje ruža za usne, i nije ga nikada nosila“
Nakon što je Čomski postao saradnik na Harvardu, par se preselio u stan u Boston, gde je ostao do 1965. godine, kada su se preselili u predgrađe Leksingtona. Godine 1953. par je uzeo donaciju za putovanje od Harvarda da posete Evropu, iz Ujedinjenog Kraljevstva kroz Francusku i Švajcarsku do Italije. Na tom putovanju proveli su i šest nedelja u Izraelu. Iako uživajući, Čomski je bio zaprepašćen jevrejskim nacionalizmom i anti-arapskim rasizmom kao i staljinističkom disciplinom koju su praktikovali u kibucu. Kerol je želela da postane mehaničar ili da vozi traktor u kibucu, ali joj nisu dozvoljavali, zato što je žena. Mladi par se vratio u Sjedinjene Države iste godine.
Doktorirala je lingvistiku na Univerzitetu Harvard 1968. godine, kako bi zarađivala za život u slučaju da njen muž bude poslan u trajan zatvor zbog aktivnog protivljenja Vijetnamskom ratu. Zbog njegovog antiratnog aktivizma, Čomski je više puta bio hapšen, a predsednik Ričard Nikson ga je stavio na svoju „Listu neprijatelja.
Kerol, kao i njen muž, radila je na polju lingvistike, ali njihovi pristupi i istraživački programi su se značajno razlikovali. Dok je njenog muža više privlačio teoretski i egzaktan pristup lingvističkim problemima, pragmatična Kerol joj je dala praktičnije, eksperimentalne i korisne aspekte lingvističkih istraživanja. Kada se povukla pre mnogo godina, redovno je pratila svog muža na njegovim predavanjima u SAD i širom sveta.
„To je drugačija vrsta“ lingvistike „od Noamovih“, rekla je ona. „Uvek moram da se smejem kada ljudi pričaju o tome kako naš razgovor za večeru mora biti zanimljiv jer smo u istom polju.“
Poznati lingvista pedagog i humanista, Kerol Čomski, umrla je nakon duge bolesti od raka 2008. u svom domu. Noam je bio ogorčen na medicinu što nije uspela da izleči njegovu suprugu.
Nakon njene smrti seljani u Santa Riti u La Vegi, Kolumbija, odlučili su da joj u znak sećanju posvete šumu na planini iznad svog sela, u znak zahvalnosti za njeno zalaganje na zaštiti prirodnog bogatstva Kolumbijskog masiva od uništenja rudarskim operacijama u okviru društvenog pokreta La Vega. Njen suprug Noam je prisustvao postavljanju table na ulazu sa natpisom „Šuma Kerol Čomski“.
Nakon 6 godina od smrti voljene supruge, Noam Čomski se oženio Valerijom Vaserman, Brazilkom koja se bavi prevođenjem jezika.
– U avgustu 2017. godine, u dobi od 88 godina, Čomski je napustio MIT kako bi se pridružio odeljenju za lingvistiku na Univerzitetu u Arizoni kao honorarni saradnik.On priznaje da mu prihodi omogućavaju da živi privilegovanim životom u poređenju sa većinom svetske populacije. Uprkos tome što je odrastao sa Jevrejima, Čomski nije religiozan.
NAJPOZNATIJI CITATI NOAMA ČOMSKOG
Najbolji način da se ljudi kontrolišu, jeste da ih se uplaši.
Svi su zabrinuti oko zaustavljanja terorizma. Pa… prestanite učestvovati u njemu!
Nikada ti neće trebati argument protiv upotrebe nasilja – uvek će ti trebati argument za njegovu upotrebu.
Na svakom mestu, od narodne kulture do propagandnog sistema, postoji stalni pritisak koji želi dati ljudima osećaj bespomoćnosti, te da je njihova jedina uloga da odobre odluke i da konzumiraju.
Ukoliko ne verujemo u slobodu govora ljudi koje preziremo onda ne verujemo u nju uopšte.
Kao alat za istraživanje internet je bezvredan.
Postoje dva problema vezana za opstanak naše vrste – nuklearni rat i ekološka katastrofa – a mi grabimo prema njima. Svesno!
Ukoliko ti se ne dopada ono što drugi ima da kaže – raspravljaj se sa njim.
Ukoliko bi sada bilo nekih posmatrača na Marsu, verovatno bi bili iznenađeni zašto smo opstali ovako dugo.
Ukoliko to odaberemo možemo živeti u svetu utešne iluzije.
Kad mediji počnu da se fokusiraju na seksualni život političara zavucite ruku u svoj džep i zapitajte se ko vam vadi novac iz novčanika.
(izvor: Stil)