Ispovest žene koju je svekrvs sprečila da abortira prepuna je zanimljivih detalja.
Margarita Pavlovna je bila složena i ne baš prijatna žena. I nije stvar u tome što je Svetlana dobila baš onu vrstu svekrve o kojoj ljudi obično pričaju šale, već u samom karakteru te žene – tešku, nepopustljivu i veoma povučenu.
Izgled Margarite Pavlovne odgovarao je njenom karakteru: suv, žilav, sa oštrim pogledom iz malih tamnih očiju.
Duboka bora joj je presekla čelo, a još dve su strogo ocrtavale uglove njenih čvrsto stisnutih usana. Činilo se da je stalno nečim nezadovoljna.
U to vreme, bilo je nemoguće čak ni sanjati o životu odvojenom od svekrve. Pre više od dvadeset godina, ni hipoteke sa prihvatljivom kamatnom stopom niti majčinski kapital nisu postojali u principu.
Snaja je postala umorna od svekrvinog prigovaranja, te je od muža zahtevala da nađe stan u koji bi se njih dvoje preselili.
– Bolje je iznajmiti sobu negde na periferiji nego svaki dan trpeti svekrvu! Ona direktno kaže da ne znam ništa da radim i da sam loša domaćica!
„Mama ti ovo nikada nije rekla“, namrštio se Aleksandar.
„Tvoja majka se nije baš interesovala da li znaš da radiš bilo šta po kući! Svemu si ovde, na licu mesta, naučila, i oprosti mi što tvoju majku nisu dotakli tvoji talenti!“, rekao je muž ženi.
Ove prepirke su se često završavale Svetlaninim dugim ćutanjem – ćutanjem koje je odjekivalo i bilo je hladno, i zbog kojeg se Aleksandar osećao još gore nego posle skandala.
Dan ili dva kasnije došao je kod svoje žene i počeo da se miri:
– Mama je uvek bila takva. Znaš, njena majka je rano umrla. Imala je samo petnaest godina, i kao najstarija od četvoro dece, sama je nosila celu porodicu.
Čak je naterala svog oca da nastavi da živi i nije mu dozvolila da potpuno nestane. Podigla je sve na noge, naučila ih, a najmlađa, Vera, i dalje je zove mama.
Svetlana je znala za ovo i osećala se krivom. Ponekad se pitala da li bi mogla da uradi isto ako se nešto desi njenoj porodici? I odgovor je negde nestao, ostavljajući za sobom samo neizvesnost.
Njena majka je bila potpuna suprotnost njenoj svekrvi: vesela, otvorena, opuštena. Nakon što je njen otac otišao, majka se drugi put udala za mladog, veselog čoveka i rodila blizance kada je Svetlana imala sedamnaest godina.
Svetlana se još uvek sećala svoje sramote kada je saznala za majčinu trudnoću i nije izlazila iz kuće dve nedelje.
Bilo je lepo posetiti majku, ali život tamo bi bio nepodnošljiv – moja majka se prema životu odnosila previše olako, kao da je sve što se dešavalo zabavna igra.
Nakon godinu dana života u iznajmljenom stanu, mesec dana pre rođenja sina, vratili su se Margariti Pavlovnoj. Svekrva je počela da im uzima novac za stan – ne mnogo, ali ipak.
Svetlana se uvredila, osećajući nepravdu. Pomagati braći i sestrama celog života, ali terati jedinog sina sa malim detetom da plaća stan – zar to nije okrutnost?
Vremenom su u porodici uspostavljene stroge štednje. Kada se Sveta vratila na posao, njena svekrva je takođe posebno ocenjivala usluge dadilje.
Kolege su bile uverene da žena jednostavno ismeva mladu porodicu i sažaljevali su Svetu.
„Moj muž ne želi da iznajmi stan, ali mom sinu je bolje sa bakom“, uzdahnula je.
Drugi put se Svetlana uverila da je njena svekrva jednostavno čudovište kada je ponovo zatrudnela i odlučila da prekine trudnoću. Kako drugačije? Stambeno pitanje nije rešeno, jedva ima dovoljno novca za tri osobe…
„Ne usuđuj se“, iznenada joj reče Margarita Pavlovna prethodne noći.
„Izvinite, ali ovo je između mene i mog muža“, odgovorila je Svetlana ledenim glasom.
„Ne usuđuj se“, tiho ponovi svekrva, „kajaćeš se kasnije.“
I iste večeri je izvadila svoju štednu knjižicu i rekla im da je svih ovih godina štedela novac sakupljen uz njihovu pomoć.
Ako se doda njena lična ušteđevina, biće dovoljno novca za stan – veliki, prostran, onaj koji bi odgovarao porodici sa dvoje dece.
Dugo su stajali u tišini, nesposobni da progovore ni reč.
„Oprostite mi, Margarita Pavlovna…“ Sveta je izdahnula i stisnula muževu ruku. Vruće suze su joj se kotrljale niz obraze, a u njoj je malo srce drhtavo kucalo – novi život u kome više nije bilo mesta za ogorčenost i nesporazume.
Nije sve onako kako izgleda, uvek postoji i druga strana medalje koju često ne vidimo.
(Stil)