Jedna od nekadašnjih najpopularnijih pop pevačica obradovaće stare fanove novim projektom. Izgleda odlično, uživa u srećnom braku i materinstvu i ne zapostavlja posao koji joj je doneo sjajne trenutke u životu
Proslavila se kao Jellena sa dva „l“ i tako je ostalo dok se nije udala za kapetana Lalovića. Do tada se zvala Jelena Ristić Štefanac, uzevši i majčino i očevo prezime. Nešto starija publika pamti je po duetskoj pesmi „Tebi je lako“ i velikom hitu „A ti si lep“. U međuvremenu je postala direktorka sportskog centra, član stranke, bavila se diplomatijom i konačno se vraća muzici.
Napravili ste prilično veliku pauzu u muzičkoj karijeri?
– Izdavala sam i ranije, ali nisam postavljala na digitalne kanale. Poslednjih pet-šest godina radila sam nekoliko dueta posvećenih Kemalu Montenu, pa za BN Mjuzik. Ljudi ne znaju, jer možda to i nije moja ciljna grupa.
Početkom dvehiljaditih bili ste velika zvezda, punili splavove i klubove, kako sa Koktel bendom tako i u solo karijeri. Možda ste mogli da nastavite u istom tempu?
– Posle izlaska iz Koktel benda gostovala sam na koncertima Ace Lukasa, kao i Kemala Montena sa kojim sam napravila duet. To nisam mogla s bendom, nisu se slagali s tim. Oni su želeli tezge, a ja da proširimo marketing. Htela sam da pevam sama, ali nisu pristali. Tako sam izašla. Bio je to mač s dve oštrice jer dok nisam naišla na Bucu nije imao ko da me prati. Mučila sam se. Zanimljivo je da Koktel bendom sarađujem i danas, pa sa Bokijem i Dejanom pevamo pesme grupe Aba – ja sam ona plavuša. Nastupamo na proslavama mnogih velikih firmi. I sa bendom La kampanela iz Niša radim privatne proslave, nisam stala s tim.
Možete li da živite od pevanja?
– Mogu, ali ne kao nekad. Videću i kako će da prođe nova pesma. Ali, aktivna sam. Prošle godine nastupala sam na trgovima na Zlatiboru i u Vrnjačkoj Banji. Svi se pitaju gde sam, a ja sam – tu. I ove godine čekaju me nastupi na kulturnim letima. Ipak, izgube se kontakti, kontinuitet. Cene nisu kao ranije, ali znam da napravim dobru atmosferu i sjajan provod.
Jeste li zaposleni?
– Trenutno nisam. Imam status slobodnog umetnika i grad mi plaća doprinose. Imala sam svega desetak godina staža, a onda sam prikupila gotovo stotinu strana svoje profesionalne biografije i odlučila da pređem u samostalce. Ispunila sam sve uslove. Da se zna, u pitanju je minimalac.
Pripremate novu pesmu i spot. O čemu se radi?
– Pre nekoliko godina otvorila sam studio sa svojim klavijaturistom Bucom, tako da sad radimo i za sebe i za druge kolege. Novu pesmu kao autor teksta potpisuje Biljana Spasić, moja dugogodišnja saradnica. Pesma je pomalo provokativnog naslova – „Cica ptica“. Iako ima taj štos, stihovi zapravo govore da treba živeti u ovom trenutku jer ne znamo šta će biti sutra. Okrenula sam se malo komercijali da privučem i mlađu publiku.
U međuvremenu ste se udali za Komlena Lalovića, bivšeg kapetana Vojske Srbije. Imate devetogodišnjeg sina Stefana. Čime se Komlen danas bavi?
– On je doktor nauka u IT sektoru. U vojsci se bavio biometrijom i na toj temi doktorirao. On je taj gospodin koji je izmislio patent protiv krađe i zamene beba u bolnicama.
Kakav je to patent? Da li je zaštićen?
– Sve je zaštićeno, ali dugo stoji i čeka implementaciju. Čekamo da država preuzme patent i da se to više ne dešava. Otisak prsta se kod beba formira do sedmog meseca i kad izađu iz stomaka već ga imaju. Na porođaju se uzimaju otisci prstiju bebi i majci, bukvalno dok se seče pupčana vrpca. Sve je stalo kod softvera koji je jako skup, ali možemo nekom da ga damo. Komlen je s tim patentom gostovao na svim živim televizijama, a prošlo je sedam godina kako sve stoji. Ljudi se javljaju, žene pre nego što odu na porođaj boje se da im dete ne zamene. Nije to nikakvo čipovanje, radi se u svim uslovima. Moj muž bi vam više rekao o tome, ali je razočaran jer nije prepoznato kako treba.
Rodili ste sina u 42. godini. Kako je prošla trudnoća?
– Prošla je super, samo sam ja imala strah da se nešto ne desi. Vežbala sam kod Filguda prenatalne vežbe i masaže. U sedmom mesecu sam stala jer sam osetila pomeranje u stomaku. Stefan je bio težak, rodio se sa 4,5 kilograma. I sad je visok dečko. Jesam bila u tim godinama, ali sjajno fizički pripremljena i imala sam odličnog lekara. Porodila sam se u bolnici „Narodni front“, nisam htela u privatnoj klinici. Ionako imaju iste lekare. U jednom trenutku pojavila se lekarka koja je rekla da nešto nije u redu s mojim sinom. To je veliki stres za majku. Uspaničila sam se jer znam šta sve ima po bolnicama, baš zbog patenta mog muža. Na kraju je sve bilo u redu, Stefan je potpuno zdrav.
Kakav je Stefan?
– Igra fudbal, košarku, ide u školu, pametan je. Više ga interesuju stvari s tatine strane, ima kliker za matematiku i IT. Ali, na mene voli sport, mada je i tata licencirani fudbalski trener. To je završio dodatno, da bi trenirao Stefana. Sin mi je preslikan tata.
A tata je deset godina mlađi od mame. Prija li ženi mlađi muškarac?
– Apsolutno! Stariji mogu da prijaju ako dobro izgledaju. Koliko god imali godina, i žena i muškarac moraju da vode računa o sebi. I treba da su veseli. Ovi namrgođeni koji pričaju samo o bolestima… To nikome ne treba. Možda zato i muškarci vole mlađe žene – jer im ništa ne fali. Kad su malo starije, te boli ovo, te ono, pa beže od nas!
Doterujete li se za mladog muža?
– Trudim se. Njega to ne opterećuje, ali ja držim do toga. Ujutru odmah malo sredim kosu, hidriram lice. On kao ne obraća pažnju, ali ja volim da sam sređena i u kući. Kod mene je plus što me stalno zovu na snimanja pa sam uvek i našminkana. Kad dođem doterana, vidim da voli. Međutim, sin mi kaže: „Mama, super ti je to, ali hajde skini šminku!“ Voli da lepo izgledam ali – skidaj šminku. Deca su naklonjena prirodnom izgledu.
Magistrirali ste Fakultet za fizičku kulturu, bili direktorka sportskog centra, prava ste „difovka“. Šta ste zadržali iz tog vremena kao naviku?
– Ostala mi je navika da vežbam, ali treba i da se nateram! To radim tri puta nedeljno, vozim bicikl, plivam… Kad odem na more ne treba mi izlazak, samo sunce i plivanje. Masaže mi mnogo znače, to mi je ostalo, bez njih ne mogu. I – gledam da se ne nerviram jer je stres okidač za mnoge bolesti. Naravno, bitna je i ishrana. Menja se s godinama. Angažujem nekad nutricionistu, čak i sad, u postu. Dobijem par kila više, pa spustim… To je to.
Pomaže li vam neko oko čuvanja Stefana, u kućnim poslovima?
– Nažalost ne. Mi smo u kući imali „Žikinu dinastiju“ – dede su čuvale unuka. Komlenova mama je radila a moja bila već u godinama. Tako smo animirali dede dok Stefan nije krenuo u školu. E, sad moramo da se dovijamo. On neće da ide ni kod koga, navikao je na nas. Ja moram da radim, ne mogu da otkazujem nastupe i oko toga smo se dogovorili. Ali gde god mogu moram da budem s njim. Nema ko da nam pomogne u ovom trenutku. Uskače ko može, ali on želi samo tatu i mamu. Nije razmažen, ja sam malo strožija, a tata mu više kupuje. Šta smo uradili ako mu sve damo? Jedinac je, treba sutra da se snađe u životu.
(Stil)