Predstavljali su je kao „Damu sa bradom“, „Žena medved“, „Žena-majmun“, pa čak i „Najružnija žena na svetu“
Najpopularnije slike Julije Pastrane, predstavljene kao „Dama sa bradom“, „Žena medved“, „Žena-majmun“, pa čak i „Najružnija žena na svetu“, nisu uslikane dok je bila živa.
Umesto toga, fotografije Pastrane samo čine da ona izgleda kao da je živa, a to su slike njenog očuvanog tela.
Juliana Pastrana provela je svoj život izložena pogledima, a decenijama je i njena smrt bila u javnosti. Njen izgled bio je šokantan za posmatrače, bilo da je živa ili mrtva.
Njena priča je srceparajuća, ali, na kraju, humanost Julije Pastrane istrajava.
Julija Pastrana je rođena u Meksiku 1834. godine, ali izveštaji o njenom ranom životu su puni dezinformacija.
Veruje se da je Pastrana rođena u starosedalačkoj porodici u provinciji Sinaloa u Meksiku. Njeno rođenje je bilo traumatično za novu majku koja je navodno izgovorila reč naualli – srodnu „divlja zver“ ili „zlo biće“ – kada je prvi put videla svoje dete.
Kada se Pastrana rodila, bila je prekrivena kosom, a crte lica su joj bile izrazito neljudske. Dugo nakon smrti, dijagnostikovana su joj dva retka medicinska stanja.
Prva, terminalna hipertrihoza, je stanje koje dovodi do prekomernog rasta dlaka. Druga, hiperplazija gingive, rezultira velikim desnima i obično prati terminalnu hipertrihozu.
Pastranu je ili napustila majka ili joj je majka umrla, a zatim ju je ujak prodao u cirkus. Bilo kako bilo, u nekom trenutku tokom 1830-ih, postala je štićenica Pedra Sančeza, guvernera Sinaloe.
Dok je bila u domaćinstvu Sančez, Pastrana je tretirana kao član porodice. Naučila je da čita i govorila je nekoliko jezika, kao što su španski, engleski i možda francuski.
Verovatno je poznavala i svoj maternji jezik, Cahitu.
Njen izrazit izgled nije je sprečio da peva, pleše i napreduje tokom 1840-ih i ranih 1850-ih. Kako je odrastala Pastrana je imala proporcionalne udove prekrivene dlakama.
Takođe je imala velike uši, ravan nos i usta koja su virila napred.
Nije jasno kada i zašto tačno, ali u nekom trenutku sredinom 1850-ih, Pastrana je napustila domaćinstvo Sančez.
Možda je prodata Francisku Sepulvedi, u Meksiku, ili je dobrovoljno otišla i ušla u službu profesionalnog šoumena. Pastrana je ubrzo počela da nastupa, prvo u Meksiku, a kasnije i u Sjedinjenim Državama.
Dok je bila u Sjedinjenim Državama, Pastrani se put ukrstio sa Teodorom Lentom. Lent se ili dogovorio da kupi Pastranu od Sepulvede ili je ona pobegla sa Lentom da se uda.
Venčali su se 1854. – bilo u Njujorku ili Baltimoru – i Lent je preuzeo upravljanje Pastraninom karijerom.
Jedan novinski izveštaj opisuje šta se dogodilo između Pastrane i Lenta i kako je njen prethodni menadžer, čovek po imenu J. M. Beard, tužio da pokuša da povrati Pastranu.
Lent je koristio venčani list kao način da zadrži prava nad svojom ženom.
Ona se pojavila u nekoliko novina 1854. godine, u jednoj koja je uključivala opis Pastrane:
„Žena-medved“, Indijanac iz plemena Digger, verovatno najniža ljudska tvorevina… visoka je oko četiri stope, stasne građe i otprilike uobičajene indijanske boje.
Njeno lice, vrat i ruke bili su prekriveni bujnom dlakom, što joj je davalo pomalo životinjski izgled. Čelo joj je nisko, a donji deo lica viri kao… majmun.
Njena usta su strašna za gledanje, i „mora se videti da bi se cenila“…
Što se tiče braka, pisalo je:
Mladić je pokazao izvod iz venčanja sa groznim čudovištem!… oni su rano ujutru izašli u okrug da se vežu! Odbila je da podigne veo tokom ceremonije, a kada je završena, svešteniku je dala da pogleda njeno lice… da smo mi sudija da naredimo da mladić, kao kaznu za njegov neprirodan brak, bude primoran da živi sa svojom ženom do smrti. Bilo bi grozno! – rekao je on tada.
O Pastrani i njenim nastupima pisale su novine širom sveta. „Njujork tribjun“ je pisao da je „hibridna ili poluljudska Indijka“ „oduševila“ gledaoce svojom „nežnošću i skromnošću“.
Nastavilo se, „nijedno čudovište nikada nije posedovalo ni osećaj ni govor.
Nasuprot tome, Albani Argus je rekao da je Pastrana, „bez sumnje… nešto van uobičajenog poretka stvari“.
Tokom preostalih godina 1850-ih, Pastrana je obilazila Sjedinjene Države i Evropu. 1858. izveštaj iz Lajpciga, Nemačka, glasio je:
Ova najodvratnija, babunska ženka izaziva u Evropi pozitivno uzbuđenje… izgleda veoma elegantno obučena, zastrašujuće dekoltovana i po vratu i po nogama, i zabavlja publiku engleskim i španskim pesmama, Cachuea i Highland Fling.
Pastrana je bila u Moskvi, u Rusiji, kada je rodila sina 20. marta 1860. Dokumentacija sa tog događaja pokazuje da se radilo o živorođenju, ali da je beba imala ista medicinska stanja kao i njegova majka.
Kao rezultat toga, „posle malo vremena, beba je pala u stanje gušenja“. Oživeo je, ali je „nakon što je živeo trideset pet sati, umro 22. marta u četiri popodne.”
Pastrana se mučila tokom porođaja i ostala je u bolnici. Njen muž je navodno prodavao karte gledaocima da dođu da vide Pastranu u njenom bolničkom krevetu.
Zdravlje joj se nije popravilo, a umrla je od metroperitonitisa (zapaljenja oko materice) 25. marta 1860. godine.
I Julija Pastrana i njen sin prodati su profesoru J. Sukolovu na Univerzitetu u Moskvi kako bi on mogao da testira svoju tehniku balzamiranja na njima.
Oba tela su obdukovana pre nego što su balzamovana, od kojih je ovo drugo trajalo šest meseci. Kada se sve završilo, njihova lica su se malo promenila, iako su „oči utonule, usne su malo tanje nego što su bile“, a desni su „pobelele i otvrdnule“.
Dve godine kasnije, njen muž se vratio da vidi tela svoje žene i sina. Vratio ih je u svoj posed i izložio ih.
Teodor Lent odneo je tela svog sina i supruge da ih procene lekari i naučnici, podstičući ideju da su po svom poreklu „neopisiva”. Čak je i Čarls Darvin dodao svoja razmišljanja o Juliji i njenom izgledu, napominjući:
Imala je gustu muževnu bradu i dlakavo čelo… sa izgledom nalik gorili.
Ovo je pomoglo kada je Lent obilazio tela svoje supruge Julije i njihovog sina u staklenom izlogu posećujući London i druge lokacije na kojima je Pastrana nekada nastupala uživo.
Kada su se ljudi zasitili, Lent se oženio drugom ženom sa prekomernim dlakama po imenu Mari Bartel. Kasnije je postala deo izložbe, predstavljajući se kao Pastranina sestra, Zenora.
Pastrana i njen sin obilazili su ostatak 19. veka pa sve do 20. veka, Sjedinjene Američke Države čak do 1972.
Njihova tela su poslata u Švedsku 1973. i tamo izložena sve dok protesti nisu okončali izložbu. Nakon toga, Pastrana i njen sin su smešteni u skladište.
Tela su 1976. godine oštetili provalnici u objektu u kojem su bili smešteni Pastrana i njen sin. Potonji je navodno bio nepopravljiv i zbrinut, dok je Pastrana zadržana sve dok njeno tijelo nije kasnije ukradeno.
Telo Julije Pastrane je 1988. premešteno i poslato na Institut za sudsku medicinu Univerziteta u Oslu. Dok je bila tamo, njeni ostaci su restaurirani.
Godinama kasnije, komitet na Univerzitetu preporučio je da se Julijini posmrtni ostaci sahrane jer, kako je navedeno u pismu iz 1995. godine, prema njoj „nije bila „tretirana na način koji se smatra ispravnim i pristojnim u dotičnom društvu.“
Međutim, umesto sahrane, Pastrana je poslata na Odsek za anatomiju Univerziteta u Oslu u svrhu istaživanja.
Tek 2013. godine odlučena je sudbina posmrtnih ostataka Julije Pastrane. Umetnica Laura Anderson Barbata bila je u Oslu 2005. i podnela je peticiju Univerzitetu da pošalje Pastranu u Meksiko.
Prvobitno je odbijena, ali je istrajala u objavljivanju Pastraninih nevolja, navodeći javno, izgleda prilično malo verovatno da bi Julija Pastrana želela da njeno telo ostane primerak u anatomskoj kolekciji.
Prema Univerzitetu, oni nisu bili „u poziciji da jednostavno pošalju posmrtne ostatke nekome ko bi ih tražio“, zbog čega nisu hteli da puste Julijino telo.
Tek kada su se umešali guverner Sinaloe i meksički ambasador, Julija je prebačena u rodni Meksiko.
Sahrana Julije Pastrane održana je 12. februara 2013. u crkvi pre nego što je kasnije sahranjena na lokalnom groblju u svom rodnom gradu Sinaloa de Lejva.
(Stil)