Dok većina turista krajem leta kreće put Grčke da bi uhvatila još koji zrak sunca pre nego što jesen zakuca na vrata, na granicama Balkana odvija se jedna tiha, ali sve brojnija – kulinarska migracija.
Umesto šešira i japanki, ovi putnici u kofere pakuju džakove crvenih paprika, flaše domaćeg ulja i stare kecelje. U narodu ih zovu – ajvar turisti.
Među njima je i Dušanka (68) iz Leskovca, žena koja je letovanje pretvorila u pravu radno-paradnu misiju.
„Ja ne idem na more da bih ležala na suncu. Od sunca mi samo oteknu noge, a pistacio sladoled me ne zanima. Ne volim da plivam. Mene zanima – ajvar. I tačka“, započinje svoju priču Dušanka, odlučna i vedra penzionerka koju komšiluk zna kao prvu komšinicu koja ‘po mirisu zna kad je paprika gotova’.
Njeno letovanje, koje se formalno vodi kao „porodični odmor u Grčkoj“, za nju je zapravo „ajvarska ekspedicija“. Svake godine, krajem avgusta, dok njeni unuci biraju kupaće kostime i spremaju se za Instagram avanture sa plaže, Dušanka pravi spisak: 20 kilograma leskovačke paprike – debele, crvene, mesnate. „Nema Grk šta meni da prodaje bledu papriku. Njihove su kao da su se više kupale nego rasle“, kaže kroz smeh.
Svoje dragoceno povrće pažljivo pakuje u kese, oblaže krpama i slaže u kofere. „Nek pukne autobus, ali paprika mora da pređe granicu“, kaže ozbiljno.
Po dolasku u apartman, dok se porodica rasipa po plaži i puni društvene mreže slikama iz plićaka, baka Dušanka oblači kecelju, vadi varjaču iz torbe i kreće da uređuje improvizovanu kuhinju na terasi.
„Prvi dan – pečem. Drugi – ljuštim. Treći – pržim. Svaki dan mešam, mešam, pa opet mešam. Ruke crvene, kosa slepljena, majica mokra, ali srce – puno. Gledam u tu šerpu i znam da radim nešto što ima smisla. Nije poenta slikati se s koktelom, nego otvoriti teglu zimi i reći: ‘Ovaj ajvar je pravljen uz vetar s Egeja.’“
Za razliku od prosečnog turista, Dušanka ne traži luksuz ni relaksaciju. Njoj je najveći užitak u osećaju korisnosti. I dok je drugi posmatraju sa čuđenjem, ona samo odmahuje rukom.
„Ko me ne razume, taj me i ne poznaje. Ko zna, zna kolika sam domaćica i kol’ko pazim na svaku paru. Ako već plaćamo struju za apartman, zašto da je ne iskoristimo za nešto korisno?“
Njena ćerka već neko vreme pokušava da je nagovori da pravi ajvar kod kuće, u dvorištu, kao što „sav normalan svet“ radi. Ali Dušanka ima svoju filozofiju.
„Nije to to. Ja sam navikla da kod braće Grka spojim lepo i korisno. Letovanje i zimnicu. Kad bi svaka naša penzionerka tako radila, gde bi nam bio kraj?“
Ajvar sa mirisom mora, sunce uz varjaču, i bakin osmeh pored ringli na terasi apartmana – to je slika koja ostaje. Letovanje za pamćenje, po meri jedne srpske domaćice.
(Stil/Blic Žena)