Priča o Jelici Mihailović, supruzi čuvenog generala Draže Mihailovića, otkriva dubinu bola i nepravde koje je pretrpela tokom i posle ratnih godina
Rođena u uglednoj oficirskoj porodici, Jelica je započela svoj život sa perspektivom obrazovanja i sreće. Međutim, ratna stradanja su je nemilosrdno zadesila.
Nakon što je izgubila muža usled tifusa i prošla kroz burnu evakuaciju tokom Prvog svetskog rata, Jelica se suočila sa novim izazovima tokom Drugog svetskog rata.
Hapšena je i šikanirana, preživljavajući nekoliko mučnih boravaka u logoru. Čak su i njena deca, Branko i Gordana, bili zatvarani i progonjeni zbog Dražinog otpora okupatoru.
View this post on Instagram
Nakon rata, Jelica nije dobila pravdu ni mir. Njena odanost Draži Mihailoviću koštala ju je gubitka posla i osude, dok su je pokušaji režima da je iskoriste u propagandne svrhe naterali da odbije ponudu koja bi podrazumevala odricanje od principa i vrednosti za koje se njen muž borio.
Nakon što su joj deca odvedena na Goli otok i Sveti Grgur, Jelica je ostala sama i suočila se sa nemaštinom i osamljenošću. Život je postao borba za preživljavanje, ali ona je sačuvala svoje dostojanstvo i odbila da pristane na kompromis sa svojim ubeđenjima.
View this post on Instagram
Konačno, Jelica je pronašla mir pod krošnjom starog kestena na beogradskom groblju, gde počiva kao svedok vremena punog borbi i patnji.
Njena sudbina svedoči o dubokim ranama koje rat ostavlja na pojedincu i o snazi duha potrebnoj da se izdrži i preživi nepravde.
General Mihailović, iako su ga partizani predstavljali kao zločinca, u svojim poslednjim danima pokazuje dubinu svoje duše i svoje intelektualne radoznalosti kroz čitanje Stendalovog dela „Parmški kartuzijanski manastir“.
Ironično, ovaj roman o izgubljenim iluzijama verovatno je odražavao Dražinu introspekciju i suočavanje sa sopstvenom sudbinom dok je čekao sudbinu koju su mu odredili njegovi neprijatelji.
(Alo/Stil.Kurir)