Prvi odlazak za inostranstvo iz rodne zemlje, strepenica je koja se najteže prelazi i praćena je knedlom u grlu koja guši i steže. Jednu takvu priču, podelio je jedan Srbin, koji se tokom čekanja na aerodromu, gledajući rastanak majke i ćerke, prisetio svog odlaska iz Jugoslavije za Ameriku.
Predrag Rudović, muškarac iz Srbije, opisao je pre par godina u pismu za rubriku „Moj život u inostranstvu“ koja izlazi na portalu „Politike“ priču nastalu tokom čekanja aviona za Ameriku, a gde su glavne akterke majka i ćerka. Sam taj čin, podsetio ga je na njegovo prvo putovnaje van zemlje u potrazi za boljim životom.
Tekst vam prenosimo u celosti:
Po aerodromima se poznaje zemlja. Velike i moćne države imaju ogromne aerodrome. Pravi mali gradovi kroz koje dnevno protutnje milioni ljudi. Manje nacije ispunjene duhom imaju i manje aerodrome, ali na njima vlada lepa atmosfera dobrodošlice. Kada sletite u zemlju sa problemima, imate problema odmah na aerodromu.
Dvanaest godina sam u emigraciji. Postoji nekoliko gradova na ovom svetu koje mogu nazvati svojim: Beograd, tu sam rođen, Zaječar, tu sam živeo, Niš, tu sam studirao, Madison, tu živim.
Ali samo jedan aerodrom je moj aerodrom – „Nikola Tesla” u Beogradu. Samo odatle se polazi u svet i samo se tu vraća kući. Prvo se leti desetak sati, pa preseda negde u Evropi i na kraju iz oblaka proviri Avalski toranj.
Žena i devojka se opraštaju. Grle se, ljube, plaču. Majka i ćerka. Dugo su skrivale suze i na kraju nisu izdržale.
„Čuvaj se, piši, javljaj se svaki dan na ’skajpu’…”
Zastajem sa čekiranom kartom u ruci i gledam ih iz prikrajka. Misli me vraćaju desetak godina unazad, kada sam prvi put stupio na ovaj aerodrom. Posle dvodnevnog ispraćaja i opraštanja sa svima koje sam iole poznavao krećem u svet. Vozi me prijatelj Mile kroz neopisivu kišu i noć u svom „stojadinu”. Jedva nekako dolazimo do Beograda. Stižemo mnogo ranije, pa majka i Mile ostaju na parkingu da malo odremaju, a ja sam nestrpljiv, hoću da vidim kako aerodrom izgleda, prvi put sam ovde.
Na samom ulazu dočekuje me policajac. Nameračio se baš na mene. Gleda me, prilazi, legitimiše, proverava motorolom.
Gde li je danas taj policajac? Rado bih mu naručio jednu turu.
I dalje gledam majku i ćerku. Čvršće se grle i još jače plaču.
„Ne bojte se, gospođo, govorim toj ženi u mislima. Ne plači srpska majko. Budi jaka. Reći ću vam ja kako izgleda. Prvo će morati da prođe kroz obezbeđenje. Kad prođe tu kapiju, onda nema nazad. Nema povratka. Stegnuće i srce i dušu i neće se okrenuti još jednom. Neće vas pogledati i mahnuti opet. Neće moći. Stegnuće srce i kročiće napred.
Krenuće u svet da svoje znanje, lepotu i talenat da onima koji nas decenijama uništavaju. Tamo će umeti više da je cene. Tamo negde gde će gledati koliko vredi, a ne koga poznaje. Neće je kinjiti za platu, moći će iole normalno da živi i da i vama pošalje nešto para za normalniji život. Napredovaće spram svog truda, a ne pomoću spletki i podmićivanja.
Upoznavaće nove gradove i nove ljude, a nedostajaće joj sve. Vi najviše. Oduševljavaće se novim mestima prvih par dana dok je ponovo ne salomi nostalgija. Onda će joj i ulice, i kafane, i priroda govoriti da tu ne pripada. Ali će joj i zidovi i ljudi davati šansu koju ovde nema.
Isprobaće sve kuhinje sveta, počeće da jede suši, naučiće da se služi drvenim štapićima u kineskim restoranima, a ostaće gladna vaše pite i vaših palačinki.
Proći će nekolik godina dok se ne snađe i dok tuga ne popusti. Tada će početi da je zaboravljaju svi koje voli i da je se sećaju svi koji su je sada zaboravili, svi koji se nisu setili da pošalju poruku za srećan put.
Ne boj se, srpska majko! Na hiljade nas je otišlo. Mora i ona. Šansu koju ima ne sme da propusti. Ona ima toliko sreće spram drugih. Neke nema ko ni da isprati, vi je toliko grlite i ljubite. Neki krenu sami, pa šta im bog da…
Pustite je iz tog zagrljaja, obrišite suze. A ja vam obećavam, ako se slučajno zadesi u mom gradu, čuvaću je kao sestru. Ako ne, čuvaće je neko drugi. U belom svetu našeg šljama ima mnogo, ali ipak još uvek ima i pravih Srba.”
Gledam ih još neko vreme, a onda odlazim. Opet prolazim kapiju obezbeđenja, samo je sada mnogo lakše nego pre desetak godina. Ali dok prolazim, hvata me misao: da li ja to odlazim ili se vraćam? Više, čini mi se, ne znam ni sam, napisao je on na kraju svog autorskog teksta za „Politiku“.
(Blic)