U priči da na Balkanu ponovo može da bukne rat ne verujem! Mediji će povremeno podgrevati uzavrelu situaciju, ali oružanog sukoba neće biti, jer se ova generacija naratovala, a i Evropa ima dosta svojih problema. Sigurno će biti ratobornih izjava pojedinih političara, ali ne vidim moćnu zemlju kojoj bi u bližoj budućnosti interes bio da dođe do novih sukoba. Istovremeno, Rusija će i dalje biti pouzdan saveznik Srbima.
Ovako, u intervjuu za „Novosti“, situaciju u našem regionu ocenjuje dr Konstantin Vladimirovič Nikiforov, direktor Instituta za izučavanje slovenskih naroda i najpoznatiji ruski ekspert za Balkan. Nikiforov, koji je šest godina radio kao ekspert u Kremlju, gde je bio spičrajter (pisac govora) nekadašnjem predsedniku Borisu Jeljcinu, objašnjava da, kada se zna šta se sve događalo poslednjih 25 godina na Balkanu, postaje sasvim jasno zašto istoričari žele da uđu u suštinu tih međunacionalnih sukoba.
– Ne radi se ovde o tome da smo mi forsirali Srbiju i bivšu Jugoslaviju, nego su ih događaji stavili u fokus pažnje. I u Americi je bilo poraslo interesovanje istoričara za Balkan u vreme i posle rata u bivšoj Jugoslaviji. Za izučavanje i pisanje istorije najvažniji su dokumenti. Jer, istorija je kao fudbal, svi misle da se razumeju u nju. Ozbiljni istoričari se bave traženjem važnih dokumenata, dok je publicistima najvažnije da naprave po svom receptu interesantnu priču. Takve knjige jednog dana neko može da shvati i ozbiljno, pa da se u svojim radovima poziva na njih. Da bi se izbeglo to šarlatanstvo, najvažnije je da se što pre otvaraju arhive.
Koliko danas Ruse, posebno mlade, interesuje Srbija?
– Što se Balkana tiče, interesovanje studenata i kasnije postdiplomaca tradicionalno je najveće prema Srbiji. Znatno veće nego prema Bugarskoj, na primer. Isto tako naše studente više zanima proučavanje Poljske nego Češke i Slovačke. Bilo bi dobro da imamo dobre specijaliste za sve slovenske narode, ali neosporno je da studente najviše zanimaju teme iz srpske istorije i kulture.
Veliki ste poznavalac prilika u Kremlju, a živi ste svedok tamošnje „Jeljcinove ere“…
– U tim koji je pisao govore predsedniku Borisu Jeljcinu došao sam iz Instituta. Predložio me je kolega koji je već radio u Kremlju. Bilo je to vreme velikih promena. Osim toga, u Institutu je bila velika besparica, nismo primali plate po šest meseci. Mnogi su tada pobegli iz nauke tražeći egzistenciju u drugim oblastima. Na novi posao pisanja govora brzo sam se privikao. Iako sam istoričar, učestvovao sam u pisanju raznih govora, od politike, kulture, pa čak do poljoprivrede.
Kao odličan poznavalac Balkana, da li ste na neki način mogli da utičete na stavove Jeljcina?
– Bio sam u grupi ljudi u Kremlju koji su simpatisali Srbe, ali u to vreme nismo mogli bitno da utičemo na stavove Borisa Jeljcina. Što se tiče spoljne politike, na Jeljcina je odlučujući uticaj imao u to vreme ministar spoljnih poslova Andrej Kozirjev, koji sada živi u Americi. Verujte mi, ne preterujem, Kozirjev je u to vreme držao sve u svojim rukama. Amerikanci su tada hvalili Jeljcina i njemu se to veoma sviđalo. Kozirjev mu je punio glavu praznim obećanjima i on mu je verovao.
Kozirjev i njegovi najbliži saradnici nisu skrivali svoju aroganciju prema Srbima, posebno prema onima iz BiH?
– Kozirjev je sa Srbima govorio samo na engleskom, čak i sa onima koji su znali ruski. Tako se ponašao i njegov specijalni predstavnik Vitalij Čurkin. Bosanski Srbi su znali da mi kažu: Zašto oni ne govore na ruskom, mi ih razumemo, nego govore na engleskom?“ Kozirjevu je bilo najvažnije da pokaže Amerikancima da im je veran, a sudbina Srba ga je malo interesovala. U Ministarstvu spoljnih poslova Rusije, dok je na njegovom čelu bio Kozirjev, nikakve sentimentalnosti nije bilo prema Srbima. Smatrao sam i objašnjavao da je nepravedno za sva zla na Balkanu optuživati Srbe, jer u građanskom ratu ne može da bude kriva samo jedna strana. Tom istom Kozirjevu kasnije je visoku funkciju dao Milan Panić u svojoj farmaceutskoj kompaniji. Čurkin je kasnije, pod komandom novog šefa u Ministarstvu spoljnih poslova Rusije Sergeja Lavrova, promenio pesmu, i u Savetu bezbednosti UN na pravi način branio interese Srba.
Tokom svog manadata u Kremlju imali ste kontakte sa našom ambasadom u Moskvi.
– Ljudi iz Jeljcinovog obezbeđenja su znali za to, što ja nisam ni krio. Normalni ljudi su to razumeli, jer u građanskom ratu nijedna strana nije nevina, pa je nepravedno za sve zlo na Balkanu optuživati samo Srbe. Dobro se znalo da nisu Srbi rušili Jugoslaviju. Sigurno znam da je među uticajnima u Kremlju, ali i u drugim strukturama, bilo dosta uglednih ljudi koji su bili naklonjeni Srbima.
Ko je od uticajnijih političara, prema vašem mišljenju, imao simpatije prema Srbima?
– Bilo ih je više, ali mislim da je Jevgenij Primakov, jedan od najvećih autoriteta, imao razumevanje i simpatiju prema Srbima. Znam da je i Pavel Gračov, ministar odbrane Rusije od 1992. do 1996, takođe simpatisao Srbe. Jurij Baturin, koji je bio Jeljcinov pomoćnik od 1993. do 1994, a zatim do 1996. pomoćnik za nacionalnu bezbednost, odlično je razumeo srpske probleme i prema vašem narodu imao velike simpatije.
Sretali ste se sa mnogo političara iz Srbije i BiH. Da li su Milošević, Karadžić i mnogi drugi znali ili predosećali šta im sprema Vašington?
– Bio sam dva puta u ruskoj delegaciji koja je razgovarala s Miloševićem. Kad je dolazio Jurij Baturin u Beograd, bio sam sa njim kod Slobodana Miloševića. On nije verovao da će ga NATO napasti, mislio je da nikakvog bombardovanja neće biti. Inače, mi istoričari odlično znamo da su priče o „velikoj Srbiji“ gluposti. Sve su to kao antisrpsku propagandu izmislili još davno u Austrougarskoj.
Razni političari i samozvanci iz Rusije obećavali su u Beogradu i na Palama svašta…
– Dolazili su zaista razni ljudi koji su, uz rakiju, obećavali svašta. Naravno da su ta obećanja bila nerealna. Sećam se da mi je na kraju jednog razgovora Mladić rekao: „Dovezite nam atomsku bombu!“ Na to sam mu ja u šali odgovorio: „Recite, koliko vam treba?“ A on je kazao: „Dve.“ Mladić je bio general i znao je da Moskva ne može da mu pomogne, pa sam shvatio da je u očajanju tražio atomsku bombu.
U Hagu je pomrlo mnogo Srba. Miloševića nisu pustili da se leči u Moskvi, a eto, sada to ne daju ni Mladiću. Kako objašnjavate takvu okrutnost?
– Odavno je jasno da Hag i nije pravi sud, već da izvršava ono što je zamislio Vašington. Zato nema nikakve pravičnosti. To Amerikanci sude pobeđenima. Za njih su Ratko Mladić i Radovan Karadžić dva simbola, i sada se tako prema njima i ponašaju. Možda bi Milošević bio živ da su mu dali šansu da se leči u Moskvi.
Kako ocenjujete sadašnje odnose Moskve prema Srbima?
– Slava Bogu, sadašnje rukovodstvo Rusije se bitno razlikuje od onog iz vremena Borisa Jeljcina. Predsednik Putin je više puta isticao da je Srbija pouzdan partner na Balkanu. Osim s najvišim srpskim političarima, Putin se često sreće i sa Miloradom Dodikom. Putinova „desna ruka“ kad je reč o spoljnoj politici, ministar Sergej Lavrov, pametan je i iskusan diplomata, tako da su pozicije Moskve prema Balkanu jasne. Putin i Lavrov su pouzdani ljudi i ono o čemu se dogovore i što obećaju i ostvare.
Koliko su Kozirjev i njegov najuži tim imali uticaja na Jeljcinove političke stavove, dr Nikiforov slikovio objašnjava kroz sledeći primer:
– Napišu u Ministarstvu spoljnih poslova svoje stavove u kojima kažu da je Rusija protiv ubrzanog širenja NATO. Ja precrtam reč ubrzano i ostane da je Rusija protiv širenja NATO. Međutim, Kozirjev i njegovi ljudi na kraju ipak vrate verziju koju su oni poslali. Protiv moćnog Kozirjeva ja nisam ništa mogao da napravim.
Kako objašnjavate mekoću Zapada, pre svega Amerikanaca, prema rukovodstvu u Prištini i Tirani?
– Naravno da Amerikanci znaju kuda vode putevi droge. Tačno znaju i ko i kako vrbuje mlade ljude za odlazak u muslimanske ekstremističke jedinice u Siriju i Irak. Amerikanci nikada javno neće priznati svoj istorijski greh kad su omogućili Albancima da proteraju Srbe sa svojih ognjišta i stvore monstrum-državu. Što se tiče Zapada, tamošnji mnogi političari su shvatili grešku. Ali oni će tek gorko da se kaju kad im muslimanski terorizam, u kojem učestvuju i Albanci, napravi još više problema.
TRADICIJA
DR Nikiforov je magistrirao i doktorirao na balkanskoj problematici. Autor je mnogobrojnih knjiga o srpskoj istoriji i srpskim političarima. Među ostalim, posebno se ističe knjiga „Između Kremlja i Republike Srpske – bosanska kriza, završna etapa“, objavljena 1999. Nikiforov, inače, 12 godina rukovodi Institutom koji je nedavno proslavio punih 70 godina postojanja.
(Izvor: Kurir)