Franc Kafka se u mnogim svojim delima bavio površnošću, a smatra da se istinska sreća nalazi duboko u svima nama, ali da samo retki imaju hrabrosti da zakopaju ispod površine.
Franc Kafka, češki pisac poznat po svom duboko introspektivnom i često pesimističnom pogledu na svet, kroz svoja dela i pisma često izražavao kritiku prema površnosti svakodnevice, otuđenju i životu bez dubljeg smisla.
Jedna od misli koja bi mogla da rezonuje s tom idejom jeste:
„Većina ljudi ne traži istinu. Oni samo žele da budu uvereni da ono što već veruju nije pogrešno.“
Takođe, Kafka je u pismima često izražavao gađenje prema trivijalnosti društvenih normi, besmislenosti birokratije (vidljivo u „Procesu“) i duhovnoj obamrlosti ljudi.
Verovao je da većina ljudi vodi život u kom beže od istinskog suočavanja sa sobom i sopstvenim unutrašnjim stanjima.
U tom smislu, može se reći da je Kafka, indirektno, delio stav da mnogi ljudi žive površno, jer:
- izbegavaju dublje razmišljanje i preispitivanje,
- slepo prate društvene norme,
- uljuljkani su u rutinu i konformizam.
Evo nekoliko citata Franza Kafke iz njegovih pisama, dnevnika i zapisa, koji odražavaju njegov pogled na ljudsku površnost, besmislenost svakodnevnog života i duhovnu uspavanost većine ljudi:
„Ljudima nije stalo do istine, već samo do toga da ne budu uznemireni.“
(iz dnevničkih zapisa)
Kafka je ovde ukazivao na to da većina ljudi ne traži duboko razumevanje života, već teži udobnosti i izbegavanju neprijatnih istina.
„Svet se raspada na pojedince koji žele da vladaju i one koji žele da budu ostavljeni na miru.“
(iz pisma prijatelju Maksu Brodu)
Ova misao pokazuje kako je Kafka video društvo kao podeljeno i otuđeno, bez stvarne dubine ili međusobnog razumevanja.
„U stanju sam da posmatram čoveka satima, a da ga uopšte ne vidim. I on mene ne vidi. Prolazimo jedni pored drugih kao senke.“
(iz dnevnika)
Kritika površnih međuljudskih odnosa i otuđenosti koje je Kafka stalno osećao.
„Postoji beskonačna količina nade — samo ne za nas.“
(poznata i često citirana Kafkaova rečenica)
Iako ironična, ova rečenica ukazuje na njegov osećaj da je većina ljudi isključena iz stvarnog, smislenog postojanja – jer ne tragaju za istinom, već plutaju kroz život.
„Ubeđen sam da u čoveku postoji nešto što ga prisiljava da bira ono što je najgore za njega.“
(iz pisma Feliciji Bauer)
Kafka je verovao da ljudi često biraju konformizam, bežanje od sebe i površnost, čak i kad to nije dobro za njih.
(Stil)