Otac Predrag Popović upozorava na ključnu grešku zbog koje mnogi ne mogu da napreduju u životu – ni duhovno, ni mentalno, ni fizički. Njegove reči osvetljavaju istinu koju svi znamo, ali retko primenjujemo.
Dok tragamo za ispunjenjem i smislom u svetu prepunom brzine, buke i površnosti, reči duhovnika poput oca Predraga Popovića dolaze kao tiho, ali snažno podsećanje: bez unutrašnjeg rada, na duši, umu i telu, ne možemo zaista napredovati, niti pomoći drugima.
Njegov najnoviji tekst, koji je podelio sa svojim pratiocima, nosi važnu poruku o tome kako da budemo istinski korisni sebi i ljudima koje volimo.
Prenosimo njegov tekst u celosti:
Mora se raditi na sebi i svojima.
Na sebi u duhovnosti, intelektu, pa tek onda fizički.
Na svojima: tako što ćemo promišljati o njihovim manama i kako im pomoći da to prevaziđu. Prevasodno primerom, a zatim i savetom ako nam traže to.
Postoji i treća solucija, a to je da ispričate neku poučnu priču u kojoj će se oni prepoznati i tako im pomoći.
Kako god, ako sami niste uposleni dušom, umom i telom – niti možete vi napredovati, niti bilo kome drugom biti primer!
Najteže je gledati ljude oko sebe koji su svima savetnici i advokati, a nikako godinama da se mrdnu sa mrtve tačke.
Sve iste priče, sve ista dela. Reči bez pokrića. Kad takvog prepoznate, onda ga ne shvatajte za ozbiljno. Ispoštujte ga slušajući, ali ne i poslušanjem.
Slušajte i budite poslušni onima koji rade na sebi. Od njih tražite savet i pitajte.
Bio post ili ne, molitva mora da prožima svakog čoveka. Intelekt je sam po sebi samo sredstvo saznanja, ali ne i pamet sama po sebi.
Ako li čovek ne nauči nešto svakog dana – gluplji je nego juče. Ako li pak ne primeni to, onda nije ništa naučio, jer je samo primenjeno i naučeno.
Čitanje knjiga, gledanje filmova, konverzacija sa ljudima, slušanje muzike, putovanja – sve to je način da se nešto nauči i ojača naš intelekt, ali primena zavisi od volje čoveka.
A kad je volja, onda dolazimo i do telesnog.
Ako li se čovek zapusti telom, onda gubi volju. Kad se volja izgubi i lenjost nastupi, nema ništa ni od pameti ni od molitve.
Takvom čoveku sve je uzalud.Patiće i tragaće za brzim rešenjima i neće ih pronaći. Parfemisaće svoj smrad i prikazivaće se u filterima, a tu od spasenja nema ništa.
Neka vam ovaj post bude na korist duše, uma i tela…
Put istinskog napretka
Ove reči oca Predraga nisu tek podsetnik, već poziv. Poziv da se ne zadovoljavamo površnim, da ne glumimo promenu, da ne dajemo savete koje sami ne sledimo.
Jer jedino ako svakog dana radimo na svom duhovnom, umnom i fizičkom biću, možemo postati ljudi koji donose svetlost – sebi i drugima.
A to je, u svetu koji sve češće bira brzinu umesto dubine, najdragoceniji poklon koji možemo dati.
(Lepa i Srećna)