Dok kritičari ikone nazivaju idolima, pravoslavni hrišćani u njima vide blagodatni dar koji ih približava Bogu i svetiteljima.
Šta zapravo znači poštovanje ikona i zašto celivanje ikone nije puko ljudsko osećanje, već dubok izraz ljubavi i vere?
Za početak, važno je razjasniti šta za pravoslavnog vernika predstavlja ikona. Ona nije samo drvena ploča prekrivena bojama i pozlatom, već svojevrsni prozor u duhovni svet, kroz koji vernik može stupiti u susret sa svetiteljem, obratiti mu se molitvom, zablagodariti mu za pomoć i izraziti mu ljubav.
Kritičari Pravoslavlja u ikonama vide tragove paganstva. Tako su, na primer, smatrali i ikonoborci VIII i IX veka, koji su se protivili poštovanju ikona, smatrajući ih idolima.
Kao odgovor na takve stavove, pravoslavna teologija je formulisala načelo: „Čast ukazana liku prelazi na Prvolik.“
Drugim rečima, poštovanje ikona i poklonjenje pred njima ne odnosi se na materijal od kojeg su izrađene, već na Onoga ko je na njima predstavljen.
Pravoslavni hrišćani ne doživljavaju ikonu kao božanstvo, niti veruju da ona sama po sebi poseduje natprirodnu silu.
Odajući joj čast, vernik svoj um i srce uznosi ka svetitelju koji je na njoj prikazan. A Gospod, videći njegovu veru, preko ikone mu daruje blagodatnu pomoć.
Zbog toga uobičajeni izraz „moliti se ikoni“ nije bogoslovski ispravan. Tačno je reći: „moliti se pred ikonom“ – Onome ko je na njoj izobražen.
Svete slike i predmeti postojali su i u Starom zavetu, uprkos Božijoj zabrani izrade idola koji bi skretali ljude sa puta istinitog bogopoštovanja.
Jedan od najznačajnijih primera je Kovčeg Zaveta – svetinja u kojoj su se čuvale ploče sa Deset Božijih zapovesti i na čijem poklopcu su bili izrezbareni heruvimi.
Kovčeg nije bio predmet obožavanja, već vidljivi znak Božijeg prisustva među Njegovim narodom.
Zato, kada je Isus Navin, vođa izraelskog naroda, posle poraza Jevreja pao ničice pred Kovčegom i zavapio u molitvi (IsNav 7,6), on nije iskazivao poštovanje prema samom sanduku, već prema Bogu, čije je prisustvo Kovčeg simbolizovao.
Postoji više načina da se iskaže poštovanje svetitelju predstavljenom na ikoni: molitvom pred njom, poklonima, kađenjem tamjanom, ali i celivanjem.
Tradicija celivanja ikona izraz je poverenja, ljubavi i zahvalnosti prema svetitelju koji je na njoj izobražen.
To se može uporediti sa trenutkom kada čovek sa ljubavlju celiva fotografiju voljene osobe koja je daleko od njega.
A ako ta fotografija, recimo roditelja, slučajno padne na pod, prirodno je da ćemo je pažljivo podići i vratiti na njeno mesto.
Pri tome, ne poistovećujemo fotografiju sa samim roditeljima, već je kroz nju povezujemo sa njima i izražavamo poštovanje prema originalu.
Tako i ikona – nije predmet obožavanja, već duhovni most između vernika i svetitelja, prozor ka Carstvu nebeskom i znak Božijeg prisustva u životu hrišćanina.
(Religija)