Rusija je pre 154 godine morala da proda Aljasku Americi za skromnih 7,2 miliona dolara, a sada se procenjuje da je BDP Aljaske oko 50 milijardi dolara.
Kad je potpisan ugovor o prodaji Aljaske, ruska ekspanzija na pacifičkoj obali zaustavljena je na severnoameričkom kontinentu. Iako su pregovori oko zemlje trajali decenijama, SAD su iz toga izašle kao “velika sila” Azijsko-pacifičkog regiona. Tadašnji američki državni sekretar Vilijam Sjuard odigrao je ključnu ulogu u ugovoru koji je potpisao predsednik Endru Džonson.
Ali, pitanje je zašto je Rusija morala da proda Aljasku koja je puna prirodnih resursa?
Istorija Rusije na Aljasci
Ukupna površina Rusije je u 16. veku bila samo delić ove današnje. Ali, istočna zemlja Rusija je posedovala Aljasku. Ovi prilivi u regionu pomogli su rast trgovine, piše “Stejtsmen”.
Rusija je 1581. zauzela Sibirski kanat, što je označilo početak njenog osvajanja Sibira. Ruski car Petar Veliki bio je veoma zainteresovan za azijsko kopno. Započeo je dve istraživačke ekspedicije iz grada Ohotska.
Vitus Bering je 1741. prešao Beringov moreuz i stigao do Aljaske. Nakon toga je otišao na planinu Sent Elajas, na granici Jukona i Aljaske, i grad Jakutat na Aljasci. Ipak, umro je u decembru 1741 . od skorbuta tokom druge ekspedicije na Kamčatku.
Njegova posada je u blizini Aleutskih ostrva pronašla stotine morskih vidri, lisica i foka koje su delovale kao tračak olakšanja na burnom putovanju zbog nepovoljnih vremenskih uslova. Za razliku od danas, tadašnja Aljaska je imala smrtonosnu klimu.
Aljaska pre prodaje i kolonizacija
Ukupno je svega 800 ruskih državljana kolonizovalo ostrvo koje je takođe bilo locirano daleko od tadašnje ruske prestonice Sankt Peterburga.
Ruska Aljaska je u 19. veku bila centar međunarodne trgovine. U njenoj prestonici Novoarhangelsku (danas grad Sitka) trgovalo se kineskim tkaninama, čajem, pa čak i ledom, koji je bio potreban jugu SAD pre pojave frižidera. Na Aljasci su se gradili brodovi i podizale fabrike, a vađen je i ugalj. Već su bila otkrivena i brojna nalazišta zlata. Prodaja ovakve teritorije zaista izgleda kao nerazumna odluka.
Ruski trgovci su na Aljasku došli zbog trgovine kljovama morža i dragocenim krznom morske vidre, koje su nabavljali trampom od starosedelaca. Time se bavila Ruska američka kompanija.
Glavni upravnik ruskih naselja u Americi u vreme njihovog najvećeg procvata bio je talentovani trgovac Aleksandar Baranov. On je gradio škole i fabrike i učio starosedeoce da sade repu i krompir. Gradio je utvrđenja i brodogradilišta i širio trgovinu krznom morske vidre. Sebe je nazivao „ruski Pizaro“ i vezao se za Aljasku ne samo poslovno, nego i srcem.
Za vreme Baranova Ruska američka kompanija je imala ogromne prihode: preko 1000% profita. Kada je Baranov u dubokoj starosti napustio poslove, na njegovo mesto je došao kapetan-lajtnant Gagermejster, koji je sa sobom doveo nove saradnike i akcionare iz vojnih krugova.
Nove gazde su sebi odredile astronomske plate. Obični oficiri su dobijali po 1.500 rubalja godišnje (što je bilo uporedivo sa primanjima ministara i senatora), a šef kompanije čak 150.000 rubalja, dakle 100 puta više. Dok su u isto vreme cene po kojima su od lokalnog stanovništva otkupljivali krzno prepolovljene. To je dovelo do toga da su u toku narednih 20 godina Eskimi i Aleuti gotovo sasvim istrebili morske vidre i Aljaska je izgubila svoj najprofitabilniji posao. Starosedeoci su živeli u nemaštini i podizali pobune koje su Rusi gušili, gađajući sela na obalama iz vojnih brodova.
Oficiri su pokušali da nađu nove izvore prihoda. Tada je i počela trgovina ledom i čajem, koju loši biznismeni takođe nisu uspeli da organizuju kako treba. Pri tome im nije padalo na pamet da smanje svoje plate. Na kraju je Rusko američka kompanija prešla na državno dotiranje od 200 hiljada rubalja godišnje. Ali ni to nije spaslo kompaniju.
Tada je počeo i Krimski rat. Protiv Rusije su bile Engleska, Francuska i Turska. Krimski rat od 1853-1856. bio je poslednji ekser u kovčegu kad je Rusija izgubila od saveza Otomanskog carstva.
Postalo je jasno da Rusija nije u stanju ni da snabdeva, ni da štiti Aljasku. Pomorske puteve su kontrolisali neprijateljski brodovi. Čak je i mogućnost dobijanja zlata postala neizvesna. Strepeli su da neprijateljska Engleska sasvim ne blokira Aljasku, što bi Rusiju ostavilo bez ikakvih mogućnosti u odnosu na ovu teritoriju.
Odnosi između Moskve i Londona su bili sve zategnutiji, dok su odnosi sa vlastima SAD, koje tada nisu bile svetska sila, bili srdačniji nego ikada. Zbog iscrpljivanja kase i 12.000 žrtava u ratu, Rusija je odlučila da proda Aljasku.
Krimski rat
Rusija je želela da kontroliše balkanske zemlje poput Bugarske, Rumunije, Moldavije i Krima. Oni su bili deo Otomanske imperije 1850-ih. Ruska želja da zaštiti hrišćane u većinski muslimanskom Otomanskom carstvu dovela je do Krimskog rata.
Kad je izvršila invaziju na Rumuniju u julu 1853, Turska je objavila rat u kojem je bila podržana od strane Britanije i Francuske, koje su želele da unište rusku pomorsku moć u Crnom moru. Krimski rat se okončao 1856. kad je potpisan Pariski sporazum zbog sve većeg otpora Austrije.
Rusija i SAD kao saveznice
Kako nijedna u tom periodu nije “mirisala” Britansko carstvo, Rusija i SAD su bile saveznice 1800-ih. To je bio jedan od razloga zašto je Rusija pristupila SAD sa ugovorom o Aljasci. Pregovori o tome počeli su između dve zemlje ubrzo nakon što je Vašington stabilizovao situaciju u periodu nakon građanskog rata.
Rusija je poslala tim geodeta na Aljasku da procene vrednost prirodnih resursa. Oni su izračunali da će cena da bude 10 miliona dolara. Iako je dobila instrukciju da ne prodaje Aljasku, Rusija je obavestila SAD o ceni koju želi za tu zemlju. Ali, dogovor je na kraju fiksiran na cenu od 7,2 miliona dolara, navodi “Stejtsmen”.
Američki predsednik Abraham Linkoln umro je 15. aprila 1865, tokom samih pregovora, i Endru Džonson je preuzeo ugovor o Aljasci kad je izabran za novog prvog čoveka SAD.
Ugovor o Aljasci
Rusija je tražila da proda Aljasku SAD 1859. Ali, to je bilo aktivan period tokom Građanskog rata. Sjuard i ruski ministar za SAD, baron Eduard Stojkl, došli su do sporazuma da će SAD platiti Rusiji 7,2 miliona dolara.
Američki Senat je odobrio ugovor 9. aprila 1867, a nakon toga je Endru Džonson potpisao Ugovor o Aljasci u maju 1867.
Rusija je formalno prebacila Aljasku u vlasništvo SAD 18. oktobra te godine. Time je okončano rusko prisustvo u Severnoj Americi, a SAD predate ključ severne ivice Pacifika. Tokom tri decenije SAD nisu obraćale mnogo pažnje na region i njime se upravljalo vojnim, pomorskim i finansijskim pravilima.
Od „Sjuardove gluposti“ do statusa države
SAD su 1884. uspostavile civilnu vlast u regionu i takođe zahtevale zakone o rudarstvu. Ugovor o Aljasci inicijalno se smatrao gubitkom za SAD i prozvan je “Sjuardovom glupošću”. Ali, onda je 1896. Jukon našao velike rezerve zlata na Aljasci i dalja analiza je dovela do otkrića ogromnih resursa minerala. Ova nalazišta zlata služila su kao kapija ka zlatnim poljima u Klondajku.
Strateška važnost Aljaske izražena je tokom Drugog svetskog rata. Status države dobila je 3. januara 1959. a u tom procesu učestvovao je i jedan Srbin.
(Stil)