Jovanka Broz je jedna od najintrigantnijih ličnosti u našoj novijoj istoriji, i dok je za neke heroina, postoje i oni koje smatraju špijunkom
Nekadašnja prva dame Jugoslavije Jovanka Broz osetila je na svojoj koži kako je biti najmoćniji, ali i kako je biti na samom dnu, živeći skoro tri decenije bez ličnih dokumenata. Od suvladarke, do špijunke, ratnice i žene koja je menjala tok istorije – sve je to bila Jovanka Broz, kako ističu istoričari.
„Ja sam bila okružena velikom pažnjom s njegove strane, velikom ljubavlju. Ne mogu se požaliti na Titovo ponašanje prema meni, tih poslednjih dana. Bio je vrlo korektan. On je mene jako voleo, onako zaista iskreno… On je znao biti tako pažljiv. Onako, na primer, nekad kad nešto uspe prirediti i doneti. Puno sam puta pričala o tome kako je dvadeset i više godina svako jutro kuvao kafu meni i sebi. Mi smo imali poslugu, konobare, sve to. Ali ne, on je to napravio i meni doneo. Ja sam volela ujutro da odspavam i on je to svaki dan radio. Rano se dizao, uzimao novine i dok je on čitao, a imao je jedan espresso aparat, svaki bi mi kuvao kafu. Dvadeset godina to je činio za mene“, rekla je Jovanka novinarki Miri Adanji Polak, koja je imala priliku da uđe u njen dom tokom dugih godina izolacije.
Ima i onih koji kažu da se Jovanka ponašala poput kraljice, nametala svoju volju u svim mogućim situacijama, bila osorna, teška, zlobna, prema mišljenju nekih lekara, klinički paranoična.
Iz dokumenta koje je sastavila posebna komisija Saveza komunista Jugoslavije (uz obilatu suradnju tajne policije), a koji je u SFRJ mogao videti samo ograničeni broj ljudi, vidljivo je da je Jovanka Broz bila elementarna nepogoda za većinu Titovih saradnika, a često puta i za njega samoga.
Nekadašnji državni rukovodioci sumnjali su da ona hoće da izvrši državni udar, a pojedini su je optuživali i da je psihički nestabilna i paraonična. Poslednje tri godine Titovog života bila je rastavljena od njega, ali ne i razvedena.
Prva drugarica i Titov „bodigard“
Ipak, ne može se smatrati da je bila bez uticaja.
Svedočila je da je njena ideja bilo formiranje pokreta Nesvrstanih, koji je predstavljao protivtežu blokovskom svetu tokom Hladnog rata.
Njena dužnost je između ostalog bila da bude „poslednji prsten Titove odbrane. To znamo i iz njenog svedočenja, trebalo je da ga zaštiti ako svi ostali zakažu i zato je uvek nosila pištolj sa sobom u ličnim stvarima. U Americi joj je slučajno ispao iz torbice, što su primetili ljudi iz administracije predsednika Ričarda Niksona“, ističe Karanović.
Jovankin položaj dodatno je otežavalo što nije imala formalno obrazovanje. Upisala je studije svetske književnosti, ali nikada nije diplomirala.
„To je njoj uvek predstavljalo teret i na neki način oduzimalo legitimitet. Možda je baš zbog toga nekad bila nemilosrdna prema osoblju, ali gostima je ostala u najlepšem sećanju“, ističe Pantelić.
U protokol je uvrstila elemente vizantijskog carskog i britanskog kraljevskog protokola, dodaje istoričarka.
„Znam pouzdano da su je mnogi doživljavali drugačije i žalili se na nju, ali ja govorim samo o svom ličnom iskustvu, prema meni je uvek bila ne samo učtiva nego čak i naglašeno ljubazna.
„Predstavljala me je kao `književnika, koji je pristao da nam pomogne`, nikada kao osoblje plaćeno da joj bude na usluzi“, svedočio je Titov i Jovankin dugogodišnji prevodilac Ivan Ivanji u tekstu za „Vreme“.
Monografija Ivane Pantelić je, inače, prvi i vrlo redak primerak naučnog rada posvećenog Jovanki Broz. Istoriografija se njom malo bavila.
„Teško ju je rekonstruisati jer nije imala javnu funkciju, a zapisi posebno iz sedamdesetih godina o njoj su na granici da pređu u tabloidno“, navodi istoričarka.
U tom delu citira slovenačkog istoričara Jožu Pirjevca koji Jovanku Broz u knjizi „Tito i drugovi“ naziva „jugoslovenskom Ksantipom“.
Ksantipa je bila supruga antičkog filozofa Sokrata i simbol je svadljive žene.
Jovanku su 1975. faktički uhapsili i iz Igala sproveli u Beograd, gde je osnovana posebna političko-lekarska komisija koja je trebalo da proveri njeno duševno stanje.
„Burna ispitivanja završena su uz konstataciju da Jovanka nije upletena ni u kakvu zaveru, da je samo paranoična i da bi za Tita bilo najbolje da se s njom rastane.
To nije učinio, nego se s njom ponovo pomirio i čak joj dopustio da se osveti ‘neprijateljima`“, navodi Pirjevec.
Njoj se nije bilo moguće suprotstaviti. Onaj ko je to učinio, bio je sklonjen. Najveći neprijatelj bio joj je general Ivan Mišković, moćni šef jugoslavenske tajne službe, kojeg je na kraju koštala vojne karijere. A takvih je, osim Miškovića, bila legija.
Ali Jovanki se u mnogim situacijama nije mogao suprotstaviti ni njen suprug. U spomenutom dokumentu, “Beloj knjizi” (službeni naziv je “Ponašanje i delovanje Jovanke Broz do 1974. godine/ do obrazovanja komisije SKJ”), izneseno je nekoliko zapanjujućih podataka koji verno ilustriraju tu tezu.
Josip Broz Tito, prema iskazu Nikole Ljubičića, bivšeg saveznog ministra obrane, naspram Jovanke nije bio trostruki narodni heroj.
“Ljubičić kaže da je predsednik Republike očekivao da će vreme, i to što nije zajedno s Jovankom Broz, uticati da ona promeni svoje držanje te da je zato povremeno dolazio u Užičku 15. Jednom prilikom kad je došao Jovanka Broz je toliko vikala i grdila ga da je predsednik bio primoran – kad je ona popodne zaspala – da pozove ađutanta, generalmajora Marka Rapu, i lekara da ga, pošto je bio bolestan, u pidžami izvedu iz kuće i prebace u Beli dvor”.
Kad se Tito vratio iz Kine 1978. godine, s putovanja na koje je otišao sam jer je Jovanka postavljala neprihvatljive uslove, doneo joj je poklon.
Jovanka je poklon bacila na – supruga! Tu je građanin Josip Broz doneo odluku o razvodu. O tome je tada nagađala cela Jugoslavija, ali stvarne razloge razlaza znali su samo retki.
Maltretirala ga je noću
Nikola Ljubičić tvrdi kako je Jovanka na Tita vršila nepodnošljivi pritisak kad je reč o kadrovanju. U vezi s tim sledi jedna gotovo neverovatna epizoda:
“Ističe, takođe, da mu se Tito u nekoliko navrata žalio kako ga Jovanka Broz noću maltretira, kako je dolazila u njegovu spavaću sobu te celu noć vršila pritisak na njega u pogledu kadrovskih i drugih pitanja ne dopuštajući mu da spava, da je povremeno direktno vređala i njega te da je često bio prisiljen da se zaključa u kupatilo i tako dočeka jutro”.
Poverio se: „Ne mogu živeti od nje“
Heroj Sutjeske i Neretve, čovek na kojega je Hitler slao Ota Skorzenija, div koji je Staljinu rekao: “Ne!”, morao je, dakle, bežati u kupatilo da spava u kadi pred nadmoćnom silom Jovanke Broz, žene po čijoj su volji “vrapci na Dedinju unapređeni u prepelice, a Pepeljuga u Princezu”.
Stane Dolanc, pak, opisao je istoj Komisiji Josipa Broza Tita kao – papučara.
“U raspravi na sednici Veća za zaštitu ustavnog poretka 23. maja 1980. godine, između ostalog, rekao je da je zajedno s Petrom Stambolićem bio prisutan kad je predsednik Republike u kućnim papučama pobegao iz Užičke 15 u Beli dvor. Te noći Predsednik ih je pozvao i zamolio da osiguraju da Jovanka Broz ne dolazi kod njega jer da on „ne može živeti“ od nje”.
Stvari su tu, oko Tita, na jednom planu jasne, a na drugom sasvim protivrečne.
Nejasno je zašto jedan “despot” – ako je zaista bio takav – nije stvar sredio despotski, nego se evakuisao u papučama i pidžami, sramoteći se naočigled Dvora?
Ako je bio heroj, zašto stvar s Jovankom nije sredio junački – što god to značilo? Kakvu to sliku daje o Brozovu stvarnom karakteru? Iz niza svedočenja u ovoj knjizi videćemo: on je, kao privatna osoba, bio puno mekši nego što se misli.
Voleo je biti voljen, popularan, obožavan. Bio je hedonista. Obračune s protivnicima prepuštao je drugima. Tito nije birao sukobe i ratove ako nije morao. Poznato je da nikad nije potpisao odluku o smrtnoj kazni. Te je odluke potpisivao Aleksandar Ranković, dok je bio na dužnosti.
Josip Broz Tito potpisivao je samo aktove milosti. Žene su mu znale nametnuti jaram, a to ni Staljin nije uspeo. Jovanka je u tome očigledno bila najbolja. Štura partijska biografija Jovanku opisuje ovako:
“Jovanka Budisavljević-Broz rođena je 7. decembra 1925. godine u selu Pećani, Titova Korenica, SR Hrvatska. Po nacionalnosti je Srpkinja. Završila je četiri razreda osnovne škole u rodnom selu, u kojem je živela do početka rata i bavila se uobičajenim poslovima u seljačkom domaćinstvu. Njezin otac Mićo Budisavljević bio je na radu u Americi i pred rat se vratio kući. Otac i majka su umrli tokom rata. U Narodnooslobodilačkoj vojsci Jugoslavije sudelovala su joj dva brata, od kojih je jedan poginuo 1943. godine. Josip Broz Tito je aprila 1952. godine stupio u brak s Jovankom Budisavljević, koja je udajom uzela prezime svoga supruga – Broz. Iz materijala s kojima se raspolaže proizlazi da je Jovanka Broz do 1958. godine obavljala uglavnom poslove u okviru svojih redovnih obveza supruge predsednika Republike.“
Međutim, posle toga ona sve više utiče na kadrovska rešenja i odnose u rezidencijama predsednika Republike, a počinje se više angažovati i u redovnim državničkim i političkim obvezama predsednika Republike te pokušava uticati na određene odluke.
Mešanje Jovanke Broz u kadrovska pitanja i njen odnos prema osoblju koje je radilo u rezidencijama najneposrednije je uticalo da pojedina radna mesta ili pojedine službe nisu dulje popunjavane radnicima potrebnih profila stručnosti.
To je uticalo da predsedniku Republike u to vreme nisu bili osigurani osnovni uslovi za obavljanje složenih i brojnih obaveza niti mu je bila osigurana odgovarajuća zdravstvena zaštita.
Jovanka Broz se u to vreme takođe sve više uključuje u mnoga pitanja vezana za izvršavanje državničkih obveza i političkih funkcija predsednika Republike. Zahteva da joj se dostavljaju konkretni materijali za pojedina pitanja, a sve se više uključuje u programe i neposredne razgovore predsednika Republike tokom boravka u zemlji ili putovanja u inostranstvo, zbog čega je, neretko, dolazila u sukobe i s najbližim saradnicima predsednika Republike.
Predsednik Republike nije odobravao takvo ponašanje Jovanke Broz pa je povremeno dolazilo do prepirki i prikrivenih ili otvorenih sukoba između njih.
Takvo ponašanje Jovanke Broz dovelo je do toga da je predsednik SKJ 22. januara 1974. godine doneo odluku da se obrazuje Komisija SKJ sa zadatkom da utvrdi stanje i odnose u rezidencijama i pokušaj spoljnog uticaja na te odnose, kao i pitanja uslova života i rada predsednika Republike”.
Umrla odbačena u bedi
Održano je gotovo 50 sednica državnog rukovodstva kojima je ona bila jedina tačka dnevnog reda.
„To je bila klasična borba za vlast“, ističe Karanović.
Izolacija je bila takva da joj nisu dozvolili ni da obiđe Tita u Ljubljani kad je bio bolestan i operisan.
Mesec dana nakon smrti Tita izbačena je u spavaćici iz kuće u Užičkoj 15. Dogodilo se to pod pretnjom oružjem te nije mogla uzeti ni lične stvari. Prebačena je u svojevrsni kućni pritvor u neadekvatnu staru vilu na Dedinju. Vila nije imala grejanje i prokišnjavala je, a Jovanka nije imala lična dokumenta, ni zdravstvenu knjižicu.
Zadovoljenje pravde nije doživela, preminula je u popriličnoj bedi 2013. godine u Beogradu usled zastoja srca u 89-oj, a pune 33 godine u izolaciji čekajući ostavinsku raspravu kako bi saznala šta joj nakon suprugove smrti pripada. Poslednja želja joj je bila da bude sahranjena u Kući cveća pored Tita, tek tad se ponovo spojila sa njim.
Jovanka Broz je govorila da je „kriva bez krivice i osuđena bez suda“.
(Stil)