Rekla je da će besplatno da mi gleda u dlan, a kada je do tančina ispričala moju prošlost, tražila je pare da mi prorekne budućnost – narednih 10 godina živeo sam u agoniji
„Bile su to jako ružna vremena po mene. Doduše, ni ona prethodna nisu bila bolja. Nakon završene vojne škole, pomovisali su nas i pre planiranog vremena i rasporedilili na dužnosti. Jedan, drugi, treći rat. Ranjavanja, zarobljavanja, mnogo krvi sam se nagledao, a u ratu čovek nije više čovek, barem ne onakav kakav bi trebao biti. Svašta se je dešavalo, gubio sam najbolje prijatelje.
Nama starešinama, barem većini od nas, deca koja su služila kod nas su bila naša deca. Mi smo im bili i očevi i majke. I oni su bili naši sinovi. Tako smo ih osećali i tako se prema njima odnosili, barem većina nas. E, mislim da vam ovde ne trebam pričati o tome kako se oseća roditelj koji izubi dete. A možete li zamisliti kako se oseća roditelj koji izgubi puno dece?
Nakon poslednjeg rata ostao sam u vojsci još pola godine i nakon toliko godina odlučio se da skinem uniformu. Politika je previše ušla u vojsku i ja tu jednostavno nakon svega nisam nalazio. To nije više bila ona vojska kakva je bila.
Napustio vojsku, sa ženom i dvoje sitne dece odemo u jednu stranu državu, kod njene majke. U početku to krene kako treba, ali, nakon izvesnog vremena, obostranom krivicom mi se rastavimo. Rastava, razvod je jako mučna i teška stvar. Ko ju je prošao zna o čemu govorim.
Nastavim ja da živim sam, žena sa decom.
Tamo gde sam živeo, tzv. tabak, nije radio nedeljom, pa sam ja ustalio običaj da odem do onog kod opštine, koji je bio udaljen desetinu minuta pešačenja i tamo kupim cigarete, naše novine, sednem i popijem kafu, prelistam novine i nazad u stan.Pre nego što nastavim priču, smatram za potrebno i da vam kažem i ovo – Kršten jesam, oduveke se slavile slave u mojoj roditeljskoj kući, vodili su me kao dete u crkvu o velikim praznicima, ali ja nikada nisam bio posebno verujući.
Verovatno i zbog toga što me je bivša JNA vaspitavala u jednom drugom smislu, a i kasnije kada su svi „srbovali“ meni je bio prevashodni cilj da sačuvam svoje ljude i naravno sebe. Ono, nekada kreneš da razmišljaš o tome šta i kako te u određenoj situaciji spaslo sigurne smrti, tebe ili tvoje ljude, ali, nikada ne ulaziš u to da je to upravo Gospod…
E dakle tog junskog dana, u nedelju, kao po običaju krenem po cigarete. Ulice poluprazne. Sa ove strane ulice gde ja idem skoro nema nikoga, u susret mi ide jedna tamnoputa žena. Kada je prišla, priča nešto na jako lošem engleskom, kako nema šta da jedu ona i njena deca. Prosjaka ima tamo puno, veliki je to grad, ogroman. Verovatno da bih prošao pored nje bez i jedne reči da nisam video da u ispruženoj ruci drži razglednicu Sarajeva.
U samom Sarajevu sam proveo četiri godine svog života, tako da, naravno nisam mogao ostati hladan. Pitao sam je na lokalnom jeziku odakle je, nije me razumela. Ponovio sam to na engleskom, odgovarala je sa „Sarajevo, Sarajevo, Srbi najurili“. Mi smo Srbi u ono vreme (još je pokojni Milošević bio na vlasti) bili crnji od crnog gavrana. Prosto je bilo opasno da negde, u to vreme kažeš da si Srbin. Ako ništa drugo, posao sigurno ne bi dobio. Nasmejao sam se i rekoh na srpskom, „pa ja sam Srbin, kako onda očekuješ da ti ja dam nešto“.
Ona se trgnu, skoro uplaši ovih mojih reči, verovatno se nije nadala da ću joj se obratiti na našem jeziku, pa onda okrenu kuknjavu, klasičnu za „prosjake“ kako nemaju šta jesti, kako joj je sin bolestan, nemaju papire, niti para za lečenje, kako nemaju ni za hleb… Ja sam u džepu imao novaca toliko da kupim dve kutije cigara, da popijem kafu i kupim novine, kao po običaju, jer kada sam polazio toliko novca sam stavio u džep.
Nasmejem se još jednom, rekoh, ja ti nemam ništa dati ovo što imam poneo sam za cigare, ako hoćeš da te častim kafom (računajući da ne kupim novine). Po logici daj šta daš, ona pristane. Bili smo blizu tog tabaka, to je dakle i kafana gde se prodaju cigarete.
Kupim ja cigare, lepo toplo junsko jutro, sednemo mi napolje. Otvorim jednu paklicu, ponudim i nju, ona uzme zapalimo i taman da ja započnem sa pitanjima gde je živela u Sarajevu i tako to, ona mene pogleda u oči, ali pogledom koji je, bar se meni tada učinilo prodire u onaj najskriveniji deo duše.
Kaže ona meni (zaboravio sam reći da je to bila žena po mojoj proceni, preko 50 godina), „Ajde da ti gatam“. Ja se ponovo nasmejem, ma ženo nemam para, a druga stvar u gatanje verujem koliko i u Deda Mraza. Mani me se. Nego da popijemo kafu pa ja imam obaveze moram ići. „Ne, ne, ti si mnogo dobar čovjek, gledaću ti džabe“, ja opet njoj kažem lepo da ne verujem u te gluposti.
Ali, ona kako je sedela naspram mene, to su oni letnji baštenski mali stočići, nagne se i zavrne mi rukav od majice. Sećam se nosio sam neku limun žutu majicu na sebi. Noktima rasplete one končiće i otkinu končić dužine 3-4 centimetara. Stavi ga među dlanove onako kako se budisti mole… ja sam se već spremao za zabavu i smejuriju. Jednostavno sam se nadao da će da mi napriča gomilu gluposti od kojih ću se dobro zabaviti. Ali…
Kada je krenula sa pričom, meni se, možda je to blago rečeno, zaledila mi se krv u žilama. Iako sam rođen i rastao daleko od Sarajeva, prvo što mi je rekla jeste kako mi se zovu roditelji, zatim, je nastavila priču. I to ne bilo kakvu, nego kao da je do tada išla bukvalno na pola metra iza mene. Ali, u detalje. Čak i stvari, za koje sam bio siguran da ih samo ja znam. Jer, u ratovima se događaju neke grozne stvari ljudima, koje bi da zadrže samo za sebe.
Ne možete ni naslutiti kako sam se tada osećao. Priča je bila toliko detaljna i tačna, ali u potpunosti tačna. Gde sam bio, šta sam radio, šta mi se događalo. Nekoliko puta sam se na jedvite jade uzdržao da ne padnem sa stolice. Šok je blaga reč za ono što sam tada osećao. Ja koji nisam verovao u te stvari, upravo sam slušao priču o sebi, od nepoznate osobe. I to ne bilo kakvu priču, već priču koju ni ja sam ne bih mogao bolje i detaljnije ispričati. Završila je i stala.
Kaže: „Eto, to je to“. Imao sam osećaj da me je lupila maljem u glavu. Inače sam jako pribran i poprilično mogu kontrolisati svoje emocije ma kakve bile.
„A dalje“, pitam je ja.
Pa znaš ovo ti je bilo za džaba bolan, a za jednu kafu je previše. Ne znam vam sada objasniti zašto, ali, sam otišao do šanka od tog kafea, tabaka, pošto sam poznavao tog gazdu Turčina koji je držao, zamolim ga da mi pozajmi 20 eura uz obećanje da ću mu vratiti odmah, samo da odem do stana po pare. Bez problema čovek mi pozajmi 20 eura, ja se vratim za sto, dam joj one pare i kažem,
„Ajde dalje pričaj, više nemam i ovo sam pozajmio“.
E onda krene njena priča o budućnosti. Pričala mi je sa manje detalja, šta je to šta me očekuje, ali mi je napričala puno toga. Prvo što mi je rekla jeste da ću se pomiriti sa bivšom ženom, da ćemo se odseliti u neku treću daleku zemlju, pa onda redom, eto navešću primer šta me čeka u narednih par meseci, za nekoliko godina, bukvalno do kraja života… Ta budućnost, po njenoj tadašnjoj priči i nije bila tako crna, niti mi je predviđala nešto drastično loše. Napriča ona meni sve to, onda naglo ustade, one pare sa stola na brzinu stavi u džep od nekoih pantalona i bez doviđenja ode.
Tek kada je otišla, ja sam pimetio da sam sav mokar u goloj vodi, kao da me neko polivao crevom za vodu. Prišao mi je gazda od tog tabaka noseći čašu vode i pitao me da li sam dobro. Nisam bio u stanju da progovorim samo sam potvrdno klimunuo glavom.
Otpio sam nekoliko gutljaja vode i u bunilu, najvećem do tada, mada se ne sećam da sam se ikada u životu tako osećao, ne znam ni sam kako sam otišao do stana tih nekoliko stotina metara, ne više od 500. Sećam se da sam legao na sofu u dnevnoj sobi u stanu i u plusvesnom stanju u glavi su mi odzvanjale njene reči, onako pomešane, bez redosleda, u fragmentima.
Nakon par sati sam „doša k sebi“, uzeo sam novac odneo Turčinu u tabak i vratio se nazad.
Nakon toga sam se budio svakoga jutra i godinama živeo u iščekivanju onoga što mi je Ciganka onoga dana rekla.
Ništa od toga mi se do danas nije dogodilo, a ima tome više od 10 godina. Čak, dešavale su se i suprotne stvari od onih koje mi je prorekla onda. Nikako nisam mogao shvatiti, kako to, da mi je do u detalje pogodila prošlost, a ništa od onoga što mi je prorekla za budućnost nije se dogodilo, čak nije bilo ni naznaka ni šansi da se neka od tih stvapi dogodi. I upravo to što nisam mogao shvati mi je bilo veliki teret.
Bilo mi je nakon izvesnog vremena jasno da ona ništa nije tačno rekla što se tiče budućnosti, ali me je tim više zbunjivalo da mi je što se tiče pošlosti, toliko detalja rekla da sam na većinu njih i ja sam zaboravio ili sam mislio da ih ja jedan jedini znam.
Trajalo je to godinama. Život je išao svojim tokom, onako kako ide. Nekada ovako, nekada onako. Kod mene se po pitanju vere nije ništa posebno menjalo. Ostao sam „vernik“ onoliko koliko sam bio i ranije. Sada sam siguran da je to tada moralo tako da se dogodi. A zašto, pročitaćete do kraja priče.
Više „turistički“, nego iz verskih razloga, ja pre dve godine, sam odem u jedan ženski manastir. Ne, nije bio nikakav praznik, a ja onoga momenta ne bih znao zašto sam tamo otišao. Sada znam zašto sam otišao, tačnije znao sam još onda kada sam se vraćao nazad prelazeći manastirsku kapiju.
Ušao sam toga dana u manastirsko dvorište, rano popodne. Kako sam i ranije naučio, ja sam to shvatao kao formalnost, prekrstio se na ulazu, poljubio vrata i ušao u crkvu. Na onoj ikoni koja je stajala na sredini crkve sam ostavio novac i desno je bilo mesto gde su se prodavale sveće. Na kutijicama sa svećama koje su bile raznih veličina pisale su cene.
Od onih u sredini uzeo sam po jednu za sebe i decu i roditelje i ostavio skoro duplo više novca. Zatim, kako sam učen, pri izlasku iz crkve izašao na južna vrata unatrag, poljubivši vrata i prekrstivši se. Sveće su se palile napolju, zapalio sam sveće, postojao malo, osvrnuo se okolo.
Kada sam dolazio, primetio sam drvenu klupu sa stolom pravljenim od dasaka u hladu jednog drveta uz sam konak. Kada sam dolazio nije na klupi bilo nikoga. Sada je tu sedela jedna monahinja i gledala u mene. Iz pistojnosti joj rekoh „pomoz Bog mati“.
„Bog ti pomogao, sinko, jesi li se umoio, vrućina, a?“ I sada je bio jun, ali 8. godina nakon onog juna…
„Nisam mati, kolima sam, eto dođoh da vidim manastir, nisam nikada bio“.
„Ako sinko, ako, jel da da je lepo ovde, samo mi smo ovde stare i malo nas je, ne stižemo sve… Nego dođi odmori malo, dođi sedi“.
Monahinja koja je sedela na klupi, bila je jako stara. To sam primetio prilazeći. Sigurno joj je bilo više od 85 godina. Iako je bila stara toliko, osmeh joj je bio kao kod malog deteta. Blag, čist, srdačan. Ipak, ja sam osećao neprijatnost, iako sam išao prema njoj i klupi, u tom momentu mi je jednostavnije bilo da se okrenem levo i krenem prema kapiji. Ipak njen osmeh i svetlo-plave oči boje neba su me poput najjačeg magneta vukli ka klupi.
„Sedi, odahni, što tako kratko ostade u crkvi?“, slegoh ramenima ne znajući šta da kažem.
„Nego da te nečim ponudimo, šta bi, rakiju, vino…?“
„Sok… ako imate ili još bolje čašu vode, vozim znate…“
„Ma popij čašu vina, imamo mnogo dobro vino, još pokojna igumanija ga je ostavila“, na pomen igumanije se prekrsti i meni nešto nečujno prošaputa.
„Mi ne pijemo, eto kada dođu gosti, a vino ne gnječimo više, nego dođe jedan tu iz sela pa nam od onog grožđa ispeče rakiju“.
I kao da je naručila, samo nekoliko sekundi nakon toga pojavi se još jedna monahinja noseći bokal sa vinom i čašu. Klimnu glavom u znak pozdrava, naspe u čašu za oko dve trećine vina i ode.
„Uzmi okrepi se, kažu vino je zdravo, jedna čaša na dan, ja ga ne smem, vidim ni sestre ostale ga ne piju. Vladika obavezno popije po čašu ili dve kada navrati.
“Uzimam ono vino, inače sam ljubitelj vina, da li zbog vina ili zbog mesta na kojem sam ga pio, ono je nešto najbolje što sam u životu do sada probao. Osećao sam da je vino jako, jako staro, ali i jako stručno pravljeno. Zaista, ne postiji vino meni znano sa kojim bih ga uporedio.
„Što se ne pomoli u crkvi pitah te, nego onako na brzinu izađe?“Slegnuh ramenima, ne znajući šta da odgovorim. Jednostavno ni ja sam nisam znao razlog.
„Pa, mati, ja ne znam te molitve, ne znam kako… ne znam šta izgovarati, kako to ide…“„Šta ima tu da se zna. Sinko, Bog razume svaki jezik, kako god da mu se moliš. Da bi se pomolio Bogu ne moraš da znaš te molitve iz knjiga, obrati mu se onako, svojim rečima“.
Opet slegoh ramenima, u nameri da kažem da za to nisam znao.
„Onako, kako pičaš sa drugim ljudima tako mu se obrati, on je Stvoritelj, on svakoga razume. Ne moraš ići u crkve da bi mu se obratio. Kada ti je teško, ili mu želiš nešto reći, reci mu obično, kao čoveku“.
Blagi pogled starice je klizio po meni, kao da me miluje. Osetio sam da me miluje, kao rukom po kosi, licu… U meni se tada prvi put u životu probudio toliki osećaj mira, spokoja, blaženstva.
„Šta si po zanimanju?“ – zapita me starica.
„Bio sam koješta, najviše vojnik, sada… sada radim neki posao koji nema veze sa vojskom i tim stvarima“
„Sinko, šta to nosiš na duši, kakvu muku?“
„Ma nikakvu“, pokušah da slažem, međutim trgoh se pa nastavih „mnogo muka mati, nije jedna. Jednu rešiš druga veća se pojavi. Pa sve tako… Ne znam mati, nekada pomislim da trebam sve muke pustiti, ne rešavati ih“.
„A, ne ne, sinko. Ne valja to tako. Predati se znači predati dušu nečastivom i on to hoće, da nas porazi, da mu se predamo, da ovlada nama. Moraš dok god sunce gledaš da se sa svim nedaćama sukobiš, da se boriš da ih rešiš i obraćaš Bogu za pomoć. Uz njegovu pomoć ne postoji ono što je nerešivo“.
I sada, dok ovo pišem i nakon susreta sa ovom ženom, znam da je Božija volja da je pitam za ono što me je godinama unazad najviš pritisklo i mučilo.
Nisam znao kako da počnem da joj pričam priču sa tom cigankom i ceo taj događaj, ali, osećao sam da moram i da ću upravo od nje doboti odgovor na to. Zašto mi je pogodila, ili tačnije doslovce rekla sve šta je bilo sa mnom do momenta našeg susreta, a opet ništa ili skoro ništa se nije dogodilo. Ipak sam je zamolio da sasluša priču jer mi je jako stalo do toga šta će mi ona na sve to reći.
Počeo sam da pričam, sa mnogo više detalja nego vama koji čitate ovo sada, pričao sam i gledao u nju. Ona je klimala glavom, na momente se blago mrštila, pa onda nastavljala da sluša. Kada sam stigao do onog dela priče da sam ustao da pozajmim novac od Turčina vlasnika tabaka, ona mi blago reče „Stani“.
Stao sam i u čudu je pogledao, imao sam utisak da sam nešto loše uradio. Međutim, usledilo je za mene još veće iznenađenje od onog sa Cigankom.
„Ti si joj dao te pare, ona ti je napričala gomilu stvari o budućnosti i ništa ti nije pogodila, ništa ti se ili malo toga desilo“.
Zanemeo sam. Šok je bio mnogostruko veći od onog za stolom kada mi je Ciganka pričala o prošlosti. Ne znam, nisam imao ogledalo ali sam sigurno bio beo kao zid.
„Da, mati, ništa“ jedva sam uspeo da prošapućem.
„Popij tu čašu da ti naspem drugu, vidi ti njega, tolika ljudina ni čašu vina ne može popiti“
Nisam imao snage da pomerim ruku. Ona me blago pogleda, uze onaj bokal sa vinom. Ruke su joj blago drhtale. Dopuni čašu. Odjednom sam osetio neodoljivu potrebu za cigaretom. Po automatizmu krenuh u džep po cigare, pa se trgoh. Nisam u kafani pomislih. Kao da je čitala moje misli.
„Samo ti zapali sinko, ne preteruj o tome, ako si ih već naučio i ne možeš bez njih, gledaj da ih smanjiš, pali baš kada ti se puši“.
Glas više kao da nije dolazio od starice. Imao sam utisak da dolazi do mene sa svih strana, iz zemlje, sa neba. Vadim paklicu, palim. „Slobodno otresaj dole“, kao da je znala da se u tom momentu snebivam gde ću otresati. „De popij malo vina“, uzimam čašu, otpijem dobar gutljaj. Onaj šok se gubi i opet se vraća ona lagodnost i milina.
„Sinko, sa đavolom si pričao tada“.„Kako… kako… sa đavolom….?“
„Da sa njim. Ta je ciganka samo dala telo njemu i dušu naravno, ali, to je bio on“, starica se prekrsti.
„Mnogi od njih dadu dušu pa i telo svoje đavolu, pa on ovlada do te mere njima da koz njih i govori. Moraš ovo da upamtiš. Mnogi mu se priklone. Naročito ti koji gataju, vračaju, ovi zvezdočatci (mislila je na pisce horoskopa), mnogi… I onda oni tako varaju ljude, da, da… Varaju lažu. A Sotona ih tako gleda privući na svoju stranu, dajući im lažne nade i dajući im sve i svašta, pa onda ti koji slušaju te vračare i sami se priklone i pridruže zlu.“
„Ali, mati, pa ona mi je sve pogodila, čak i ono čega se ja ne bih setio a dogodilo se“.
„Tako je, znam da jeste. Ona je čak znala, bolje je da ti kažem da je Sotona tada znao tvoju prošlost i bolje od tebe. Ali, znaš li šta je tebe tada spasilo? Ne znaš, naravno. To što nisi verovao u to, doduše kako mi reče nisi ni u Boga, ali još manje u to. E moj sinko, Sotona može da zna našu prošlost. Sve iz prošlosti može da zna. I preko tih što mu služe on proba da nas zavede, da nas uzme pod svoje. Jer, šta kaži ti meni veselniče, da ti si tu Ciganku poznavao? Da si je opet sreo. Samo te je Bog spasao zla tada.“
Starica uzdahnu, pogleda u nebo, ruke koje su joj bile na stolu i u kojima je držala brojanice, spusti ispod stola pa nastavi:
„Da, znam da ti ništa nije pogodila za ono šta te je čekalo. Ne ona. Sam nečastivi. Znaš zašto. Jer, ne zna. Niko, zapamti, niko ne može znati našu budućnost sem Gospoda. Ne zna je ni Sotona. Onda oni na osnovu prošlosti izvlače zaključke za budućnost. Pa ponekad nešto i pogode. Ali, pogode, ne znaju oni da će biti to tako, jer ne mogu znati, jer, ni njihov gospodar kojem su predali dušu ne može to znati.“
Starica se ućuta na momenat, a ja nisam mogao da se uzdržim da ne pitam: „Znači li to mati, da i sudbina ne postoji?“
„Ne sinko, ne postoji, sve sam Gospod uređuje i vodi. Nikome nije određeno kada se rodi, a mnogi to misle, kako će i koliko da živi. Sve biva po volji Gospoda i on odlučuje o svakome od nas. Stavlja nas na iskušenja ponekad. Ali, zapamti Sotona nas mnogo, mnogo češće kuša, naročito ako vidi da je naša vera kolebljiva i da nas može pridobiti. Gospod nas ne kuša da bi nas kaznio, već opomenuo da se vrati na pravi put, ako je i zastranio da se pokaje i vrati.
Zapamti ovo, dok si god živ, ništa se ne događa slučajno, ni sa tobom, ni sa ovim cvetom ispred nas (zaista isped nas je rasla jedna predivna žuta ruža), već sve biva po Božijoj volji. Nisi ni ti danas ovde doša slučajno, niti si mi sve to ispričao slučajno. Sve je to Njegova volja.“ Starica se prekrsti. I ja.
„Ne može niko sinko, zapamti to, da zna tvoju budućnost sem Gospoda, jer je ona određena njegovom svetom voljom, zato sam te i prekinula na pola priče, ne zameri, jer, znala sam ostatak.“
Verovatno je većina vas gledala kada se razdanjuje, zarudi na istoku, pa svetlo polako, ali siguno, sve jače i jače ovladava tamom. Tako nešto se događalo i u mojoj glavi. Ono što me je mučilo toliko godina mi je postalo jasno. Da, mučilo me, iščekivao sam da se dogode stvari koje su mi bile rečene, za neke od njih sam se spremao da adekvatno i reagujem na njih, ali se nisu događale.
Posedeli smo onde još pola sata, u neobaveznom i posve opuštenom ćaskanju, a onda je mati ustala, naklonila se i pružila ruku u znak pozdrava, pravdajući se da ima obaveze. Uzeo sam tu staračku ruku i poljubio je. Pomilovala me je po glavi i tiho prošaputala „Bog sa tobom dete“.
Za razliku od razgovora sa cigankom, ovoga puta sam bio prepun radosti i neke meni do tada nepoznate blagosti. Starica zamače za ugao konaka, ja se okretoh prema hramu, prekrstih se i izađoh preko manastirske kapije.
Imao sam utisak da sam lakši za jednu tonu. Toliko je tereta ova blaga starica, monahinja skinula sa mene.Danima sam razmišljao o priči u manastiru. Svaku reč sam se trudio da upamtim što bolje.
Nakon nekoliko meseci sam ponovo otišao u manastir želeo sam opet videti staricu.Upokojila se dva dana pre mog ponovnog dolaska. Zapalio sama joj sveću na grobu i plakao. Dugo sam plakao.
Ušao sam u crkvu. Molio sam se onako kako me je pokojna monahinja učila. Svojim rečima se obraćajući i moleći Gospodu. Ostao sam po prilično dugo. Već je sunce zašlo za okolna brda koja su bila oko manastira…
Ovo je ono što sam ja doživeo i preživeo. Voleo bih da makar jednog od vas koji ovo pročitate odvrati od odlaska kod gatara, vračara i „horoskopdžija“. Ako samo jedan od vas odustane od odlaska vračari po pomoć, ja sam postigao cilj.
(Autor teksta: Goran Janjić)