Kroz mudrost Svetog Pajsija saznajemo kako naše ponašanje i unutrašnje stanje oblikuju našu sudbinu – kako na ovom svetu, tako i u večnosti.
U pravoslavnom učenju priče o Raju i Paklu nisu samo apstraktne ideje, već konkretni pojmovi koji oblikuju naš svakodnevni život i duhovno ponašanje.
U svetlu učenja starca Pajsija Svetogorca, postajemo svesni da život posle smrti ne zavisi samo od naših dela, već i od unutrašnje promene, koja je temelj svih božanskih darova i duhovnog spasenja.
On nas podseća na to da su Raj i Pakao ne samo fizički prostori, već i duhovni statusi, kojima svedočimo tokom svog života.
Starac Pajsije je govorio o razlici između Raja i Pakla na način koji nas poziva da se zamislimo nad sopstvenim životom. On koristi snažnu sliku onih koji se nalaze u tami i svetlu, rekavši:
– Kao što oni koji su noću u tami vide one koji su u osvetljenoj sobi, tako će i oni koji budu u Paklu videti one koji će biti u Raju. I to će biti veći Pakao.
Ovaj utisak, da bi sam Pakao bio još strašniji zbog saznanja o postojanju Raja, odražava duboku istinu o patnji koja proizilazi iz razdvojenosti i neostvarenih duhovnih želja.
Međutim, za one koji budu u Raju, postojanje Pakla biće nepoznato, kao što nas starac podseća:
– Kao što oni koji su noću na svetlu ne vide one koji su u tami, tako ni oni koji budu u Raju, neće videti one koji će biti u Paklu.
To je ne samo pitanje duhovnog mira, već i božanske pravde – jer, ako bi oni u Raju videli patnje onih u Paklu, ne bi mogli da uživaju u božanskom blaženstvu – govorio je Sveti Pajsije.
Jedna od najsvetlijih pouka starca Pajsija odnosi se na sam odnos prema grehu i kajanju. On ističe da se oni u Raju neće sećati svojih grehova jer bi ih to preplavilo stidom:
– Ako bi se sećali svojih grehova, ne bi mogli da podnesu od stida, misleći da su rastužili Boga.
Raj, dakle, nije samo nagrada, već i oslobađanje od tereta prošlih grehova – stanje bez stresa i stida, gde je duša potpuno očišćena i ispunjena ljubavlju.
Starac Pajsije je podelio priču o jednom jednostavnom čoveku koji je, u snu, doživeo prikaz Pakla i Raja. U Paklu je video ljude koji nisu mogli da uživaju u hrani jer su imali preduge kašike koje nisu mogli da prinesu do svojih usta.
– Zbog toga su neki gunđali, neki vikali, a neki plakali… – uči nas Sveti Pajsije objašnjavajući da ovaj prikaz Pakla nije samo vizuelna slika gladi i patnje, već duboka metafora o egoizmu i izolaciji – kada svako misli samo na sebe, patnja postaje neizdrživa.
Nasuprot tome, u Raju je sve bilo drugačije. Ljudi su sedili oko stola, hranili jedni druge i bili zadovoljni:
– Mnogi ljudi sedili su oko stola, sličnog prethodnom, i u sredini je ponovo bila šerpa sa hranom i iste duge kašike.
Međutim, svi su bili siti i srećni, jer je svako od njih uzimao hranom iz šerpe i hranio drugog – govorio je starac Pajsije, dodajući:
– Sada si i ti shvatio kako možeš da živiš Raj na ovom svetu?
Ovaj prizor nas poziva da prepoznamo Raj kao prostor zajedništva, ljubavi i međusobne pomoći, gde svaki pojedinac nije zatvoren u svoje vlastite potrebe, već deli sa drugima.
– Pakao je kada svaki čovek gleda samo sebe, svoj problem i svoju zadovoljštinu. A Raj je kada svaki čovek gleda drugog, kako da mu pomogne. Tako, uz uzajamnu brigu, svi ostaju zadovoljni i niko se ne žali…
Na kraju, učenje starca Pajsija nam ne donosi samo slike zagrobnog života, već i poziv na akciju. On nas poziva da živimo Raj već sada – u ljubavi prema drugima, u nesebičnoj pomoći, u svakodnevnom praštanju i brizi za duhovnu čistotu.
To je prava priprema za život posle smrti, gde ćemo u večnosti uživati u onome što smo naučili i praktikovano u ovom svetu.
(Religija)