Probadanje pokojnika u petu, držanje lavora sa vodom i nožem ispod kovčega da se neko ne bi povampirio, iznošenje jela i pića na grob predstavljaju fundamentalni greh, upozorava otac Predrag Popović
Kad neko izgubi člana porodice, najčešće se suoči sa raznim savetima na koji način bi trebalo da ga sahrani, kakve običaje mora da sprovede pre i posle tog tužnog čina.
– Prisustvovao sam sahrani kad je ispod kovčega prošla mačka zbog čega su prisutni počeli da vrište kako je to loš znak, sigurno će se pokojnik povampiriti. Iz istog razloga u nekim selima ispod kovčega drže lavor sa vodom i nož. Sad zamislite da neko ko je doživeo kliničku smrt oživi, pa pola njih bi se razbežalo, a ovi što bi ostali zaklali bi ga onim nožem i ruke oprali u lavoru. To je fundamentalni greh – rekao je otac Predrag Popović.
Da se ne bi povampirili, pokojnike u nekim mestima u Srbiji probadaju iglom u petu, a ogledalo pokrivaju peškirima – da ne bi videli odraz mrtvog u njemu, što je, prema rečima ovog sveštenika požarevačko-braničevske eparhije, takođe nedopustivo.
– Ubi nas neznanje. Najčešće su babe te koje nameću pogrešne običaje. Babologija je najjača ideologija. To je ostalo iz komunizma kad nije bilo popova, pa su one brinule da se sačuva tradicija. Sada svako selo ima popa i sve što treba da uradi neko ko je ostao bez člana porodice a hoće da ga isprati dostojanstveno i da se ne ogreši je da ode kod svog popa.
Lepo da ga pita šta treba da uradi, a babi ako se ne dopada, neka ide pa neka se raspravi sa sveštenikom – objasnio je otac Predrag, i dodao da je jednako pogrešno pokojniku vezati ruke i noge, stavljali novac na oči kako bi platio skeledžiji da ga preveze iz jednog u drugi svet.
– U nekim selima mu u kovčeg stave papuče, da ne ozebe. Pa cigare i novine. Jednom sam pitao što mu ne ubace paket sa svim izdanjima, kako će samo jedne da čita celu večnost. To je nedopustivo. Na stranu što pojedini članovi porodice kojima se puši, kao izgovor koriste pokojnika i svaki čas idu na grob da zapale za njegovu dušu. To su sve fundamentalni gresi – istakao je ovaj sveštenik.
Srpska crkva je jasna kada je reč o sahranama i spomenicima – vernici treba u molitvama da se sećaju pokojnika, da se mole bogu za pokoj njihovih duša, pale im sveće, drže parastose i pomene, podižu spomenike kao obeležja na grobovima koje treba da drže u pristojnom i urednom stanju.
Za opelo, kad se sveštenik moli za pokoj duše preminule osobe i oproštaj grehova koje je za života učinila, najvažniji su žito, vino i sam čin. Spomenik bi trebalo da bude skroman, sa obeležjem u obliku krsta.
Zapevao na dedovoj sahrani
U nekim krajevima Srbije na grobu rašire beli čaršaf i na njemu serviraju obilje hrane i pića. Svi prisutni bi trebalo da se posluže „za dušu“ pokojnika.
– Kad je umro deda Živan, terali su me da pijem rakiju. Moji su sa Kosova, običaj je da posle sahrane svi dođu kući i ručaju. Postavljaju se tri sofre i svaki put se pije rakija, prvo iz male, pa srednje i na kraju iz čaše od dva deci. Pošto je bilo vreme posta, a ribu ne jedem, uhvatila me rakija i ničeg se ne sećam.
Pričali su mi da je majka htela da me ubije, jer sam počeo da pevam. Srećom, deda je bio star, pa mi otac i stričevi nisu mnogo zamerili, ali dugo me je bilo blam – ispričao je za Alo! tridesetogodišnji L.V. iz Kaluđerice.
(Kurir)