Put ka Carstvu Božijem počinje od Svete Tajne Krštenja. Koliko je svetlost daleko od tame, koliko je život udaljen od smrti, tako je kršten čovek suprotstavljen nekrštenom. Svako krštenje je posebno već samim tim što je ono duhovno rođenje, a ovo je istinita i zaista neobična priča o krštenju jedne osobe.
Ja nisam bila krštena dugo godina, a mome krštenju prethodi sledeća zanimljivost: naime, sanjala sam Svetu Petku. Jednog jutra sam se probudila, i sećam se da sam u snu videla svetlost u kojoj je bio lik Svete Petke, a koja mi se obratila sledećim rečima: „Ljudmila, došlo je i tvoje vreme!“ Tu sam se i probudila, čudeći se otkud svetiteljka da dođe kod mene i da mi tako nešto kaže. Počela sam da tragam za značenjem tih reči „da je došlo moje vreme“. Najposle je jedan moj prijatelj predložio: „Hajde da odemo do oca Tadeja, koji je prozorljiv monah; možda će on znati da ti kaže šta je to.“
Otišli smo do njega, premda sam ja bila veoma sumnjičava, ali je moja želja – da saznam šta je to, preovladala. A dok sam mu prilazila, otac Tadej, dolazeći mi u susret, zboraše: „To što si sanjala, to znači da treba da se krstiš! Ti nisi krštena duša.“ Pogledah ga, šokirana. „Da, da“, rekoh zbunjeno, „ja sam zbog toga i došla, da vas pitam šta da radim u vezi sa snom.“ Nakon što mu prepričah san, on se nasmeja onako detinjim osmehom, potvrđujući mi: „Pa to znači to: da treba da se krstiš. Došlo je vreme da se krstiš; to je najvažnije u životu čoveka.“
– „Ali šta to znači?“, upitah, nemajući nikakvu predstavu o tome šta je krštenje.
– „Idi u svoju crkvu i pitaj sveštenika da ti on objasni.“
– „Dobro. Ako je tako, u redu.“
Otišla sam u crkvu Svetog Save, misleći tada da je to moja crkva, dok je zapravo to bila crkva Svete Trojice u Gospodara Vučića, ali valjda je trebalo tako da bude. Upalila sam sveću, moleći se: „Bože, čuo si šta je rekao onaj monah! Pomozi mi da naučim šta to znači.“ U tom naiđoh na jednu ženu, koja me uputi da potražim sveštenika: „Oni su u ovoj kućici napolju, pa će vam reći – bilo koji od njih.“ Krenem prema kućici, kad ugledah jednog sveštenika koji kaže: „Što sam ja sada izašao? Jesam li ja poludeo? Zašto sam izašao napolje?“ I okreće se on oko sebe – nigde žive duše. U tom naiđoh ja, te mu rekoh:
– „Oče,možda ste izašli da mene vidite i saslušate.“
– „A ko si ti?“
– „Ja sam – niko.“
– „Kako to misliš?“
– „Pa tako… Ja sam nekrštena duša…“
– „E pa, da znaš da i jesi niko!“
– „E pa, vidite, vi ste i izašli da biste mi rekli šta treba da uradim pa da se krstim!“
Tu mu objasnim šta sam sanjala i šta mi je povodom sna rekao otac Tadej. „Treba da nađeš kumu, koja će da bude starija od tebe, jer mora majka da ti bude (da se brine o tebi kao majka), da je krštena od detinjstva, kako bi ti prenela veru, da slavi krsnu slavu i da te vodi.“
– „Gde ja da nađem takvu kumu?“
– „Ako ne znaš gde da je nađeš, ti je izmoli od Gospoda.“
Kod ovih reči, on se okrenuo i otišao u kancelariju. Ostala sam zbunjena. Najposle rekoh: „Je li tako, pope? E, da znaš i da hoću!“ Na to se okrenem i odem u crkvu Svetog Save, upalim sveću i kažem: „Gospode, čuo si ovog popa! Ako mi nađeš kumu, ja sam tvoja do kraja života!“ Izgovorila sam „do kraja života“, no tada nisam tome znala pravo značenje, ali sam otkrila kroz nekoliko godina. Dakle, kao što me je Gospod izabrao da budem krštena, tako isto me je izabrao i za jedan drugi poziv. Time što sam to izrekla, ja sam se prosto obavezala Gospodu da ću, u stvari, jednog dana biti monahinja.
Otišla sam kući i, nakon nekoliko sati, zazvonio mi je telefon. Bila je to moja prijateljica, koja me je pozvala da idem sutra s njom na kolače. Kao i svaki sladokusac, ja se obradujem i odem s njom. Međutim, bila sam prilično rasejana, jer mi nije izlazilo iz glave pitanje: gde da nađem kumu? Moja prijateljica je to primetila, te me upita: „O čemu je reč? Što si tako zamišljena?“
„Ne znam da li da ti pričam, da te gnjavim time…“, odgovorih, jer je ona bila starija od mene, i kao da mi je majka. Volela sam je mnogo, ali sam smatrala da ne treba da je opterećujem previše.
Međutim, bila je uporna, tako da joj na kraju sve ispričah. „Problem se lako da rešiti: ja imam sve to što taj tvoj pop traži. Ja ću ti biti kuma.“ Nisam mogla da verujem da sam u roku od dvadeset četiri časa dobila kumu! Zakazali smo krštenje za nedelju, ali me je ona nazvala rekavši da ga pomerimo za neki drugi dan, jer je u nedelju imala parastos i nije želela da spaja te dve stvari.
– „Dobro“, rekoh, i odem u crkvu, nađem sveštenika iz crkve Svetog Save, i sve mu to ispričam.
– „Vidiš“, reče on, „dobro je što si me poslušala! Bog ti je dao kumu i ona je znala dobro da te posavetuje. Hajde da vidimo kad imam slobodan termin!“ Kad je pogledao u kalendar, našao je da u toku cele nedelje ima samo jedan jedini slobodan termin; to je bilo u deset do dvanaest u utorak. Zurila sam u njega u neverici!
– „Ne mogu da verujem!“, rekoh, ponavljajući.
– „U čemu je problem?“, pitao je on, ne razumevajući. „Je l` ne možeš? Ili je nešto drugo posredi?“
– „Ne, nego, oče, to je moj rođendan! Ja sam rođena tog istog dana – u utorak, u to isto vreme!“
– „A koliko godina imaš?“
– „Trideset i tri.“
– „Pa to su Gospodnje godine! Ti si od Boga prizvana! Je l` vidiš?“ I tako sam bila krštena na dan, sat i minut svoga rođenja. Baš kao da sam rođena ponovo!
(Izvor: Mediji)