Transplantacija organa menja sudbinu Nemca Johana Vagnera, otkrivajući mu snove o krvavoj prošlosti Balkana, duhovnim iskušenjima i ljubavi koja je prešla granice naroda.
U svetu pravoslavlja, gde vernici čuvaju duboke veze sa svojim korenima, istorijom i svetinjama, ponekad se javljaju događaji koji nadmašuju granice ljudskog razumevanja.
Priča o Johanu Vageneru, Nemcu kojem je transplantacija srca otvorila vrata nesagledivih misterija, ujedno je i potraga za istinom, životom i duhovnim iskušenjima.
– Kada je, nakon transplantacije, dobio novo srce, Nemcu Johanu Vagneru počinju da se javljaju snovi i vizije u kojima se nalazi rodno mesto na Kosmetu, kuća i porodica čoveka čije srce je dobio, a koga su kidnapovali albanski teroristi i izvadili organe u zloglasnoj Žutoj kući – navodi se u knjizi „Srpsko srce Johanovo“, čije stranice su ispisane po istinitom događaju.
U ovoj potresnoj knjizi dalje se kaže:
– U snu ga je uvek vodilo crkveno zvono. Taj zvuk doveo ga je do jednog dvorišta, gde je video zgrade i dva psa kako laju, ali ne i ljude.
Nakon nekoliko dana u snu je video i stariju ženu kako hrani živinu, čoveka pod orahom, mladu ženu kako ga zaljubljeno gleda i dečaka koji trči.
Ti snovi su mu neko vreme davali pozitivnu energiju, a onda su postali noćne more.
Sanjao je kako ga vode vezanog u koloni, sa još četvoricom Srba i jednim Albancem Azemom, koji nije bio pristalica OVK. Sa svima je razgovarao u snu i razumeo srpski jezik.
Johan je kasnije dao preciznu skicu kuće iz snova, koja je bila identična kao da je i sam bio tamo:
– Video sam kako vade srce koje je sada u meni.
Od porodice nastradalog Jovana ostao je samo dečak. Pet godina nakon gubitka oca, dečaku su ubili i babu i dedu i bacili ih u kanal pored puta.
U njihovo dvorište, opkoljeno bodljikavom žicom, Šiptari su upali u kuću i preklali psa, a onda silovali dečakovu majku. Ona se obesila jer nije mogla da podnese sramotu.
Bilo je nas desetak na sahrani te žene, među polomljenim spomenicima i razbacanim krstačama primetio sam čoveka koji stoji sa strane.
Njegova pojava i držanje govorili su da ponašanjem i odevanjem ne odgovara tom vremenu i prostoru. Bio je u skupom, otmenom odelu, i pitao sam se šta traži na sahrani. Bio je u pratnji jednog narednika Kfora.
Cela priča postala mu je još čudnija kada je na groblju tom čoveku prišao dečak koji je izgubio majku i zagrlio ga.
Susret s dečakom bio je prelomni trenutak u svemu ovome, zato se saznala istina. On nikad nije video to dete i kaže da je srce htelo iz grudi da iskoči prilikom susreta s dečakom.
Pitao sam meštane ko je taj čovek. Oni su odgovorili:
– Nećeš verovati, taj čovek tvrdi da u grudima nosi srce našeg Jovana. Imućan je i hoće da pomogne porodici.
Johan je kasnije usvojio dečaka i prešao u pravoslavlje.
Ceo ovaj potresni događaj detaljno je opisan u knjizi „Srpsko srce Johanovo“, autora Veselina Dželetovića, koja ne predstavlja samo književno delo napisano po istinitom događaju, već je to svedočenje o duhovnom putu koji nas vodi kroz tamne stranice naše prošlosti, otkrivajući tragove krvave istorije Balkana kroz oči jednog čoveka koji nosi srce nepoznatog mu naroda, a koje nosi težinu nevine žrtve.
Ova priča o snovima, vizijama i neobjašnjivim vezama između donatora i primatelja srca podseća nas na to koliko su naša sećanja, verovanja i gubitci duboko ukorenjeni u našim dušama, te kako ono što nas čini ljudskim nadmašuje granice naroda i vremena.
(Religija)