Jedan čitatalac odlučio je da u nekoliko rečenica opiše svoj osećaj kad dođe u rodni kraj. Svoju patnju i svoj bol kad vidi šta svi od njega očekuju.
”Umoran sam više, kad god dođem u domovinu osećam se kao bankomat, svi od mene nešto traže, toliko raširenih dlanova, pogleda i molbi. Kao da nama na granama rastu. Muka mi je od rođaka koje nisam znao, od članova porodice kojima sam odjednom važan. Svi žele da me pozdrave, zagrle i ogrebu se barem za nemačke slatkiše“.
„Kao da u Bosni slatkiša nema. I tako je uvek, od prvog dana mog odlaska u Nemačku. Jedva čekam da dođem kući, da vidim najbliže, da se setim detinjstva i mladosti, a onda, svaki put isto. Glupa pitanja i suptilno pružena ruka. Stvarno kao da nama padaju sa grane“.
„A moj grad sve više ne liči na sebe. Nema vode. Da ne poveruješ. Nema vode, a voda kaplje sa svih brda oko šehera! Pa po vodi smo poznati u svetu, imamo Unu, Drinu, Neretvu, Sanu, Bosnu, Vrbas, Trebišnjicu imamo. Imao Jalu, Spreču. Imamo Rakitnicu. Sve ih imamo, a vode nemamo.
Svi se žale i nikome nije dobro. Ništa ne valja i ništa neće biti bolje. Muka mi je od tih priča dok su oranice zapuštene, muka mi je od tih priča dok se šume besomučno seku i uništavaju. Povraća mi se od neradnika dok su kafane pune. Pa svi jedva čekaju da se sunce pojavi na nebu da se bašte iznesu na ulice i da se pije kafa. Pun grad nekakvih bašti! Nasred ulice su ih izneli…“
„Muka mi je i dugo razmišljam. Ima li smisla da dolazim više ovde. Svaki put ista priča i svaki put sve je gore. Domovino, šta radiš da od nas napraviš svoje najveće investitore? Zašto se trudiš da nas oteraš?
(Izvor: Espreso / BNdijaspora)