Ako bi se aktivirao član 5 NATO-a, ako bi se Sjedinjene Države i njihovi saveznici našli pod ruskim napadom, kakav bi odgovor bio strateški razuman, navodi u tekstu za američki portal The Hill Set Kropsi, osnivač i predsednik Jorktaun institura, nekadašnji pomorski oficir i bivši službenik američke mornarice.
On smatra da bi NATO mogao da povede Rat protiv rusije, a da ne dođe do nuklearnog uništenja, i navodi tri načina da se to postigne:
„Svaka aktivna konfrontacija između NATO-a i Rusije je izuzetno rizična. Ruski nuklearni kapacitet i sada vidljiva neusklađenost između zapadnih i ruskih sposobnosti stavljaju Rusiju u nepogrešivo nepovoljan položaj, što ima očigledne nuklearne implikacije: ako Rusija tako loše stoji sada u Ukrajini, i pošto bi intervencija NATO-a odlučno preokrenula rat, Kremlj bi mogao da smatra da je u njegovom interesu da upotrebi nuklearno oružje kako bi izjednačio šanse sa Zapadom“, piše Kropsi, i dalje nastavlja:
„Svaka intervencija NATO-a bi počela preispitivanjem političko-vojnih ciljeva. Šta bi pobeda mogla da znači? Iako bi horizontalna eskalacija politički proširila rat, ciljevi NATO-a se ne bi promenili.
Cilj bi ostao nezavisna Ukrajina, u ovom trenutku unutar zapadne orbite, sa odbranjivim granicama. Ovo verovatno uključuje obezbeđivanje da oblasti Hersona i Zaporožja budu u ukrajinskim rukama; to može da podrazumeva vraćanje regiona Krima i Donbasa Ukrajini.
Pored ovih ciljeva, NATO mora da izbegne neograničenu nuklearni rat sa Rusijom.
Realnost vojne ravnoteže dodaje i treći element: Rusija će brzo izgubiti ako NATO aktivno interveniše u sukobu.
Ova tri faktora — politički, strateški i vojni — mogu se izbalansirati. Postoje tri razumna odgovora.
Prvo, NATO bi trebalo da ograniči bilo kakve operacije na ukrajinsku teritoriju. Ne bi trebalo da napada Kalinjingrad ili ruske indo-pacifičke baze, niti bi trebalo da napada belorusku teritoriju osim ako iz Belorusije budu ispaljene rakete na NATO snage ili na teritoriju. Ova politika bi poslala snažan signal uzdržanosti Rusiji, ukazujući da NATO nema ekspanzivne teritorijalne ambicije i želju da politički osakati Rusiju.
Drugo, tokom bilo kakve intervencije, NATO treba da daje prioritet kapacitetima podrške, a ne jedinicama na frontu. Ukrajinske oružane snage pobeđuju u ovom ratu; njima ne treba NATO da se bori protiv njih — borbeni timovi američkih brigada ne moraju da probijaju ruske linije.
Umesto toga, NATO bi mogao da obezbedi mogućnosti preciznog udara na rusku komandu i kontrolu, mehanizme elektronskog ratovanja koji mogu da potisnu rusku protivvazdušnu odbranu, i daleko veće mogućnosti ciljanja nego što Ukrajina sada poseduje. Možda najkritičnije, NATO može da brani ukrajinske gradove, stvarajući mrežu presretača oko glavnih naseljenih centara za uništavanje ruskih raketa koje dolaze.
Treće, NATO bi mogao da pokaže svoju sposobnost da deluje šire bez preduzimanja nepovratnih koraka. Crnomorska flota bi mogla biti gađana, ali samo ako je van luke; ruska mornarica će se verovatno povući u sigurnu luku, izbegavajući konfrontaciju sa Zapadom koju će sigurno izgubiti.
Slično tome, američki i saveznički ratni brodovi i podmornice mogu pokazati svoju sposobnost da operišu oko ruskih nuklearno-podmorničkih bastiona bez napada na ruske snage ili ograničavanja njihovog angažovanja što je temeljnije moguće.
Ova opcija je jedinstveni rezultat ruske ekstremne koncentracije snaga u Ukrajini: rusko vazduhoplovstvo i vojska su već u velikoj meri angažovani u borbi i neće moći da pruže značajan otpor na drugim mestima.
Signalizirajući svoje sposobnosti i uzdržanost, NATO bi stavio teret eskalacije na Rusiju. Kremlj bi imao jasan izbor: mirovne pregovore i sporazum kojim upravlja NATO ili nastavak sukoba i poraz.
Zaista, diplomatsko učešće NATO-a moglo bi biti prihvatljiv za Rusiju. Predsednik Zelenski će skoro sigurno još neko vreme ostati nepopustljiv; njegova zemlja je pretrpela suviše da bi za svoju početnu pregovaračku poziciju imala nešto manje od ukrajinskih granica pre 2014. godine.
Ali Zapad, sa ograničenim učešćem u ratu, mogao bi biti fleksibilniji — i, sa snažnim interesom za ishod, Vašington, Berlin, Pariz, Brisel i London bi mogli opipljivije da diktiraju postkonfliktno rešenje nego sada.
Verovatnije da će ovaj rat će ostati ograničen, Rusija neće podstaći intervenciju NATO-a, a Zapad neće otkočiti svoju vojnu moć.
Ipak, trezvena analiza pokazuje da Zapad ima više nego dovoljno strateškog manevarskog prostora da manipuliše političkim i vojnim faktorima direktnog sukoba. Rat je politički fenomen: Zapad koji umešno igra svoje karte može da upravlja eskalacijom i izađe kao pobednik bez velikog nuklearnog sukoba.
(Izvor: Kurir / The Hill)